Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Razvan Radulescu, Calin Peter Netzer
Fotografija: Andrei Butica
Uloge: Luminita Gheorghiu, Bogdan Dumitrache, Natasa Raab, Ilinca Goia, Florin Zamfirescu, Vlad Ivanov.

Postoji li bahatost balkanskog tipa ili je ona univerzalna? Tranziciono društvo uvek preležava iste boljke, ali pitanje koje me muči je koliko ono/one imaju veze sa zemljom iz koje crpu/crpe sokove? Ima onih koji bi potvrdili da geografska odlika, zemlja sa koje smo požnjeveni u mnogome odredjuje neke naše osobine, možda čak i opšte smernice ponašanja u sociološkom smislu/društvu koje tvorimo. Verovatno u tome ima mnogo istine. Pogotovu kad znamo da čoveka ne odredjuje samo njegov osnovni genetski kod, već interakcija istog sa spoljašnjom sredinom. No, vraćam se na bahatost. Uočljiva prožetost kroz sve jedinice, bitne punktove u svim sferama života odredjenim ljudima daje veća prava iako nominalnost nalaže drugačije. Posebno je nalagala u istoriji balakanskih (bar onih socijalističkih) država. Ili je i tad postojala ta nejednakost? Pomešajte ove mogućnosti sa nezdravom potrebom da se zaštiti sopstveno potomstvo, tako izraženo na ovim prostorima i dobijate izrazito nezrele ljude, koji tavore ili dobijaju šanse zahvaljujući svom veselom poreklu. Svakako nesposobne da se staraju o sebi. A šta kad se sva ova pravila sudare sa nečim što duboko protrese temelje ljudskosti u svakom čoveku? Kad neko učini iz te svoje bahatosti i nemarnosti nešto neoprostivo, pre svega sebi?

Kornelia ima loš odnos sa svojim sinom. Stalno se pita, zašto je to tako, kad je ona isključivo i samo njemu posvećena. Sve ostalo nema tu važnost kao njegova sreća. Ona stalno o tome priča sa najbližim ljudima, žali se. Ne samo na njegovo ponašanje, već i na njegove izbore. Kada je, u sred operske predstave, zaova pozove i izvede napolje, saopštavajući joj da je Barbu učestvovao u saobraćajnoj nesreći (tačnije izazvao je), ona u tome vidi priliku da se ponovo nametne i postane dominantan faktor u njegovom životu. Njena ničim tražena spremnost postaje vrlo brzo naporna. Pre svega njenom sinu- njih dvoje vrlo brzo eskaliraju, do te mere da joj on saopštava da želi da je potpuno odstrani iz života. Ako se tome doda siajset prekršenih moralnih, ljudskih pravila, dobijamo sliku o njoj kao beskrupuloznoj ženi, spremnoj da gazi preko leševa ne bi li dobila ono što želi. Samo, život je često prepredeniji od svih nas, tako da neke stvari, ma koliko učesnici u njemu i kako želeli, ipak dobiju pravilne tokove…

Ako bismo slušali govorkanja, sam autor ove priče, Kalin Peter Necer je doživeo nešto slično ovoj priči. Na neki način, ovo je njegovo iskupljenje/ispovest, kapija zrelosti kroz koju je prošao. U njenoj izgradnji imao je nekoliko nosećih stubova, koji svemu daju još uverljiviji izraz- pre svih govorimo o maestralnoj izvedbi najpoznatije rumunske glumice svoje generacije, Luminice Georgiju, koja portretiše Korneliu realistički uverljivo. Izbor kadriranja je takodje zanimljiv (mada na momente preuzak), snimanjem iz ruke dočarava se sva napetost date situacije, a odsustvo muzike govori u prilog tendenciji uverljivog prikazivanja na granici sa dokumentarnim slikanjem. Upravo ovaj način gradnje priče i snimanja film čini blizak trenutnim filmskim evropskim tokovima, koji se mogu okarakterisati/nazvati Milenijumskim Neorealizmom, a koji ovaj film prilično klasifikuje kao festivalski, što je kako prednost, tako i mana. Tačno je da bliskost sa ovim tendencijama donosi nagrade, ovde su se one isplatile i na tako velikom (i priznatom kao najumetničkijem) festivalu u Berlinu, ipak, nisam siguran koliko sve to zadovoljava apetite i onih najokorelijih filmskih konzumenata/filmskih zaludjenika. Svejedno, tehnička obučenost i doslednost se ne mogu zameriti ovom ostvarenju, što ga čini prilično svedenim i gledljivim.

Gledajući ovu priču, pomislio sam da se ona, kako u Rumuniji, lako mogla desiti, sa sličnim akterima i načinima, bilo gde na modernom Balkanu- Srbija, Bugarska, Makedonija, Hrvatska. Bahatost samog prostora je postala odurno neoriginalna, čak i zamarajuća. Nemam, stoga, ni trunku simpatija za njene protagoniste. Mislim da takvi ljudi bezočno otimaju šanse, protažiraju negativnu selekciju i uživaju plodove materijalnog blagostanja od svega toga. I na kraju, izlaze iz svega toga bez odgovarajuće, čak i striktno životne, kazne. Ova činjenica zabrinjava i duboko uznemiruje. Sužava puteve i svest i ljude pravi očajnicima (one van tog uskog pojasa nedodirljivih). Ovo ostvarenje zato izaziva jak emocionalan odziv, provocira direktnu pogodjenost i ostavlja gorak ukus u ustima i izvesnu napetost. Ono opominje. Zato ga obavezno treba pogledati.

Montevideo, vidimo se
  • Save
Previous post Montevideo, vidimo se (Dragan Bjelogrlić, 2014)
Samsara
  • Save
Next post Samsara (Ron Fricke, 2011)
Share via
Copy link
Powered by Social Snap