Na brdovitom Balkanu, za divno čudo, još uvek postoji narod, koji, čini se, više od svega sledi vlastite mitove i legende, čak i živi da bi stvarao nove, svetu, takođe, nejasne i beznačajne. Vekovima obitavaju u samo svojoj stvarnosti; tek će je po neki stranac razumeti ako, kao zalutali putnik, s bogato postavljene trpeze siromaha okusi i delić njihove sudbine.
Ćutaće kad se vrati domu, ili uzalud objašnjavati, jer da bi iko shvatio njegove domaćine, potrebno je da prvo oni shvate sebe. Iako prethodne rečenice zvuče bajkovito, bojim se da su realnost, te smo u zabludi da su naši najveći umetnici stvarajući dela o životu sopstvenog naroda to činili da bi išta pojasnili, promenili u svesti ljudi iz susednih ili dalekih zemalja. Obraćali su se prvenstveno nama, baš kao i film Srđana Dragojevića „Sveti Georgije ubiva aždahu”.
Scenario, baziran na istoimenom pozorišnom komadu, zapravo je inspirisan pričom, koju je Dušan Kovačević kao dete čuo od svog dede Cvetka, volovoca zaduženog za transport ranjenih i mrtvih u poljske bolnice pokraj Šapca tokom Cerske bitke: „A onda su tako, zbog ljudske pakosti i zlih jezika, mobilisani bogalji iz mačvanskih sela i odvedeni po kazni pravo na Cer. Gurnuli su ih u prve borbene linije, koje su unapred bile žrtvovane.” Nimalo beznačajani delovi istorije nam se izgleda ne nalaze u školskim udžbenicima. Šteta, jer smo i onako skloni olakom i brzom zaboravljanju.
Film bi se žanrovski mogao okarakterisati kao ratna melodrama, zbog čega česta upotreba krupnog plana i manjak totala deluju kao čudno i pogrešno rešenje od strane reditelja. Dragojević je, međutim, želeo da u centar zbivanja stavi likove, to jest obične ljude i njihove sudbine, a ne istorijske događaje. Samo u Srbiji možete, kako kaže Kovačević, doživeti peto godišnje doba – rat. Ratovi se smenjuju, dolaze i prolaze iza sebe ostavljajući pustoš u kolektivnom i pojedinačnim životima glavnih junaka. Paradoks upotrebe krupnog plana je u cilju prikazivanja žrtve, a ne dželata. Osvrt na rediteljeve filmove iz ’90-ih nam sugeriše da je možda i ovim projektom negde potajno nameravao da nas podseti na ta, za nas zlokobna, vremena, učini da u priči o precima s početka XX veka pronađemo i sebe od pre desetak godina. Ratovi su i nama kucajući na vrata donosili tragediju – zar nije onda logično da akcenat bude na ratu umesto na napaćenom pojedincu? Pomenuto Dragojevićevo odstupanje od pravila je pozitivno, pošto domaćoj kinematografiji trenutno nije potreban ratni spektakl nalik ex-Yu partizanštini.
Jedino bih mu zamerila što, ako je već ubačen lik Gavrila Principa u film, i ako raspolaže za ove prostore raskošnim budžetom, nije uradio bolje i grandioznije scenu ubistva Franca Ferdinanda. Naime, scena traje nekoliko sekundi, deluje siromašno i liči na skeč, a uz malo truda i mašte je mogla biti upečatljivo snažna.
Kad sam pomislila da će se ceo film svesti na rat i ljubav, trgle su me Kovačevićeve sjajne replike i simbolike, nepogrešivo precizni portreti srpskog mentaliteta. Da „Sveti Georgije ubiva aždahu”, kao svako iole kvalitetno umetničko delo, ima dušu i mozak, svedoči metafora o časovniku koji, kao što i Srbija kasni za Evropom, kasni dva sata, ali će se dečak navići dok odraste, zatim ona iz poslednje scene filma u kojoj dete ugasi svetiljku i upitano da osvetli put kaže: „deda me je naučio da hodam po mraku”.
Sam naziv filma zajedno sa prizorom malenog Vaneta kako imitirajući Sv. Georgija na drvenom konjiću preti žabi da će je probosti, jeste velika simbolika toga da smo poput naših predaka od malih nogu vaspitavani da se stalno borimo za neku pravdu, našu ili tuđu, odbranjivu ili iracionalnu, umesto da brinemo o sebi i svojoj budućnosti, kako je i Katarina (Nataša Janjić) poručila Gavrilu (Milutin Milošević) ujedno se obraćajući i srpskim muškarcima generalno: „Znate samo da ratujete, a ne znate da volite i budete očevi”. Kovačević kroz scenario vešto provlači pitanje koliko smo kao nacija u svesti evoluirali od doba u kom se odvija radnja ove tragedije. Verno je ilustrovao prošlost, a o sadašnjosti ostavio da zaključujemo sami.
Što se glumačke ekipe tiče, moje pohvale u najvećoj meri idu Lazaru Ristovskom, kome je uloga moralno besprekornog Đorđa definitivno jedna od najboljih u karijeri, Bori Todoroviću (deda Aleksa) i Bojanu Žiroviću (Žoja). Janjićeva je savršen izbor za lik Katarine, prvenstveno zbog aristokratske lepote, a potom sasvim solidne glume. Dok Milutin Milošević odgovara jedino markantnim fizičkim izgledom, ostajući suviše drven i jednoličan u performansu. Tačno je da se mnogi poznati glumci pojavljuju u previše epizodnim ulogama, što se s jedne strane može činiti nepotrebnim, a s druge boljim rešenjem od angažmana istih u trivijalnim televizijskim reklamama. Trn u oku je šablonsko upošljavanje određenih glumaca, čije ranije ostvarene uloge liče na dodeljene u ovom filmu. Nada, sve interesantna figura je fanatični kapetan Tasić (Lečić), željan neprijateljske krvi i dokazivanja, čineći Kovačevićevu očiglednu aluziju na vođe iz modernijeg doba.
Glavni likovi nikako nisu neslojeviti i ne bih rekla da je famozni ljubavni trougao sam sebi svrha. Treba malo zagrebati po površini – glavni junaci nisu previše prozaični i grdno se vara gledalac, koji pomisli da je Dragojević u srž drame umetnuo običnu sapunicu. Ljubavni odnosi u filmu prvenstveno oslikavaju prirodu naših ljudi i u njihov život ukorenjene društvene norme ponašanja, okove koje nose samovoljno. Analiziranjem dva nesrećno uparena bračna para dolazimo do bitnih suprotnosti, iako im je zajedničko da su žrtve nečeg višeg, što nije ni u čijoj moći. Đorđe, kao dovoljno veliki čovek da u to vreme oprosti preljubu voljenoj ženi, je suprotnost Gavrilu, mladiću koji ostavlja dragu nesmatrajući se muškarcem od kad je u ratu izgubio ruku. Emancipovanoj Katarini je antipod namučena i neprosvećena Gavrilova žena Jelena, dok njihovi likovi ujedno daju paralelu tadašnjeg života u srpskom selu i gradu.
Čini se da ratni invalidi ostaju u senci ljubavne priče i slike mentaliteta naroda, to jest da su njihovi likovi bledi i neproporcijalno razrađeni u odnosu na značaj dat im raspletom drame. Međutim, taj postupak je logičan s obzirom na poentu da su im životi postali toliko bezvredni posle nesreće, da i u pojedinim trenucima filma ostaju skrajnuti u sporedni ugao zbivanja.
Drugačije rešenje bi vodilo u nepotrebno razvodnjavanje radnje. Baš kao u švercu i kasnije na bojnom polju, njihov predstavnik je Gavrilo, a oni njegova pratnja.
„Sveti Georgije ubiva aždahu” nije u rangu Kovačevićevih ranijih i Dragojevićevih prvih radova, ali se s obzirom na slabu konkurenciju na domaćoj sceni sada, i snažne poruke koje šalje, slobodno može smatrati kvalitetnim ostvarenjem. Film je vizuelno urađen gotovo savršeno, tako da celokupna tehnička ekipa zadužena za scenografiju i kostime zaslužuje visoku ocenu, kao i nepretenciozna, a tako tragična muzika, prepoznatljivo ovdašnjeg melosa, kompozitora Aleksandra Ranđelovića.
„Sveti Georgije ubiva aždahu” u pravom trenutku ulazi u našu stvarnost, a ne samo u kulturni život. Vreme je da konačno počnemo gledati u budućnost i grabiti ka njoj, čovek bi pomislio da smo naučili nešto iz sopstvenih grešaka i da nam neće pasti na pamet da ih ponavljamo, kad ono i dalje teramo po starom kao nacija, nikako da se osvestimo i preporodimo, a ukazuje nam se šansa za to, očekuje se od nas. Tačno je da idosmo u mraku kroz ceo XX vek, da nam sat uveliko kasni, ali da se svaka sledeća generacija navikava na to, a najveća vrednost ovog filma je što ne podilazi serviranjem mitova o svetloj prošlosti, već predstavlja hladan tuš otrežnjenja.
Scenario: Dušan Kovačević
Uloge: Lazar Ristovski, Nataša Janjić, Milutin Milošević, Bora Todorović, Zoran Cvijanović, Boris Milivojević, Branislav Lečić…
trajanje: 120 minuta, proizvodnja: Srbija, 2009.
Autor: Marija Đoković
Podeli na:
