Izvor: Filmske radosti
Razgovarali Miljana Kerču, Radiša Cvetković, Zoran Gajin
25/05/2009 – 15:45
Rođen je 1976. godine u Beogradu. Tokom studija elektrotehnike je počeo da se bavi filmom u Akademskom kino klubu. Završio je 2008. godine postdiplomske studije – Reklama i mediji na Faklutetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Povod za naš razgovor s njim je njegov dokumentarni film „Nestanak heroja“, koji je imao premijeru na nedavno završenom festivalu dokumentarnog filma BELDOCS u Beogradu. Menjanje naziva ulica nam otkriva nešto mnogo više o našem društvu, postoji niz pojava koje se upravo dešavaju, a koje nam pokazuje u kakvoj to državi živimo, kakva je njena politika.Da li apsurdno živeti u ulici Kisele vode ili Vile Ravijojle? Kome smeta spomen ploča oslobodiocima Beograda?
Filmske Radosti: Kako to da ste odlučili da sa Elektotehničkog fakulteta predjete na FDU-u i tamo završite postdiplomske studije?
Ivan Mandić: Negde na trećoj godini ETF-a krenuo sam da pohađam filmske škole. I pošto sam veći deo fakulteta već savladao, odlučio sam da ga završim, a da se filmom bavim samostalno. Pravio sam kratke filmove, eksperimentalne, dokumentarne. Imao sam osećaj da me niko ne uzima za ozbiljno kao filmskog autora koji ima diplomu Elektrotehničkog fakulteta (smeh),a bilo mi je previše da studiram dva fakulteta, i onda sam razmišljao da nađem nešto što je s jedne strane relevantno, a s druge da mi pomogne u pravljenju filma. Išao sam na postiplomske specijalističke studije Reklame i mediji, i uspeo da napravim čak jedan spot za reklamnu kampanju, da se malo bavim onim što me zanima, tako da me je zadovoljilo u nekom smislu. Ne znam kako bih se konkretno bavio reklamom i medijima…taj smer otvara vrata marketinških agencija, a ja ne znam koliko je to dobar posao za nekoga ko ima ambicije da bude filmski autor. Dosta je naporno i oduzima dosta vremena. A svi mi se smeju kad kažem kako bih se ja time bavio-kao part-time kreativni direktor (smeh). Ja zaista mislim ono što je rekao Trifo da je najbolja filmska škola gledati filmove i praviti filmove. Međutim, da bi napravio film, a on je svakako kolektivno delo, potrebno je da znaš ljude, da imaš dobru ekipu, ljude koje poznaješ, u koje imaš poverenja, koji znaju šta ti hoćeš. Kada prezentuješ neku ideju potrebno je da budete na istoj talasnoj dužini, a to nije lako. Ali filmske škole i fakulteti ti daju šansu da upoznaš neke ljude, da napraviš tim, i budeš deo nekog tima u kom možeš da radiš. To je nešto nezamenljivo što filmske škole nude.
FR: Odakle vam ideja da snimite film baš o ovoj temi?
IM: Imao sam ideju, koja me praktično još drži i iz koje će možda još neki film da nastane, a to je želja da se na neki način odredim prema društvenoj stvarnosti. Imam utisak da živim u nekoj prilično burnoj političkoj stvarnosti i ne mogu na pravi način da vrednujem sve što se dešava oko mene, političke inicijative i stavove ovakve i onakve prirode. Imaš nešto što je svetski priznata vrednost, tu ideju levice koja je, s druge strane, ovde potpuno skrajnuta. I to mi se učinilo kao dobra ideja. Međutim, ispostavilo se da je to dovoljno za neki početak.
Imao sam to pitanje i fascinaciju iz detinjstva, to neko sećanje na partizanske filmove koji nose priču o zemlji koje više nema. A te teme su na neki način potpuno marginalizovane. Meni je to bilo nespojivo- neko moje intimno, individualno nasleđe i način na koje se ono sad tretira. Pošto nisam mogao sebi da dam odgovor na pitanje zašto je to tako, krenuo sam da istražujem, da se bavim time i onda mi se ova tematika – promena ulica činila kao dobar početak.
FR: Koliko ste se bavili istraživanjem naše nacionalne istorije iz perioda Drugog svetskog rata i posle? Koliko ste bili zaineteresovani za istoriju pre rada na filmu?
IM: Bavio sam se time u velikoj meri, to je jedna ogromna i neiscrpna tema. Susretao sam se i sa ljudima koji dosta o tome znaju iz razgovora sa njima došao sam do zaključka da je iskustvo Drugog svetskog rata zaista ogromno i danas još uvek vrlo važno. Ti ljudi se bave celog života time i posle nekog vremena im pređe u rutinu, ali opet kad se susretnu sa nekim događajima to im bude potresno i na mnoge načine slojevito. To je nešto što iznova i iznova čovek može da proživljava i da ga na isti način pogađa. A kada govorimo o bivšoj Jugoslaviji, tu je mnogo toga prelomljeno. Postojali su društveni tokovi koji su krenuli na jednu stranu, pa su se u Drugom svetskom ratu obrnuli na drugu i nisam siguran da je to poglavlje kod nas zaključeno. Razgovarao sam sa stranim studentima koji se bave istorijom na ovim prostorima i njima je bilo zanimljivo kako su 90-ih ponovo oživele sve te snage koje su bile aktuelne u Drugom svetskom ratu, kao da se on praktično nije ni završio. To je isto nešto na šta ja nemam odgovor. Jedno pitanje o ovoj temi otvara pet ili deset drugih.
FR: Anti-fašistička istorija treba da bude nesto čime bi se ponosili. Drugi narodi Evrope slave i poštuju ovu svoju borbu. Zasto, po vašem mišljenju, građani, stručnjaci, pa čak i istoričari imaju problem sa sopstvenom prošlošću?
IM: Ideja antifašizma, čiji su nosioci kod nas u ratu bili partizani pod vođstvom Komunističke partije, jeste jedna levičarsko – socijalistička tradicija i pre svega internacionalistička ideologija. A devedesetih je došlo do rasta nasilne, nacionalističke ideologije a one nemaju ključ za internacionalnu, antifašističku prošlost jugoslovenskih naroda. Ta borba je bila opšta jugoslovenska, a sada svaka pojedinačna nacionalna zajednica imaju problem da se odrede prema tome, jer onda bi morali na neki način da priznaju vrednost koja je iznad vrednosti koje one promovišu u svom nacionalnom krugu. Meni je drago da ovaj film pokrene neku raspravu o tom pitanju. Ne može da da odgovor, ali ako pokrene pitanje to je onda već uspeh.
FR: Kome smeta naziv ulice kao obeležje jedne istorije i jednog vremena? Koliko to moze da bude ozbiljna tema?
IM: Nazivi ulica nisu samo odrednice već simboli u nekom javnom prostoru koji mnogo znače i društvu i nekim ljudima. Prvi put sam došao u dodir sa vlašću, sa onima koji donose odluke koje utiču na život ljudi i to je, doduše, bilo na niskom nivou, opštine, koja se bavi promenama naziva ulica. Može to da izgleda kao prilično marginalna stvar ali sam se stvarno sablaznio načinom na koji vlast funkcioniše. Shvatio sam da je to jedna mašina koja prati neke direktive ali ne zna se odakle one potiču.
FR: Kakav je stav junaka vašeg filma u vezi sa ophođenjem današnjeg društva prema starim narodnim herojima i uopšte prema istoriji?
IM: Čitavo društvo je krenulo u jednom smeru koji dovodi sve junake ovog filma u dramu. Postavlja se pitanje da li istorija može da se menja, tj. da je neko promeni? A pravi odgovor je da to ne može da se uradi. Stručnjaci znaju ko je bio ko, šta je radio i na čijoj strani se borio. To je utvrđeno, napisano. Nešto što ne može da se promeni. Ljudi iz filma, čiji su rođaci, prijatelji saborci nastradali, a kasnije im se pominjalo ime na ulicama, spomenicima ili na neki drugi način, takođe znaju kako su se stvari odvijale i neće menjati svoje mišljenje. Ovo što se sada dešava, čemu smo mi svedoci govori nam koliko politika utiče na sve sfere života i koliko neko pokušava na vulgaran način da obriše sećanje i neke vrednosti. Suočavamo se sa apsurdima koje uopšte ne možemo da objasnimo. Mislim da je pravo pitanje: „Kakva je to politika, kada se dešavaju stvari koje dovode do takvih apsurda? “ Mnogo mi je draže da ovaj film ne bude u nekom prošlom vremenu, već u sadašnjem.
FR: Koliko vam je trebalo vremena da snimite film? Da li postoji snimljeni materijal koji nije ubačen u film?
IM: Radili smo na filmu dve godine, tačnije možda godinu i po dana. Mislim da dve godine za dugometražni film i nije tako mnogo, a tome je prethodilo istraživanje i dolazak same ideje. Ali sam rad od kada sam pretočio u scenario trajao je godinu i po. Na početku nisam imao jasan scenario koji najavljuje ovakav film, barem ne do kraja. Jedan od razloga je što je ovo moje prvo suočavanje sa tematikom jer sam se na neki način upoznavao i istraživao. Drugo ovo je veoma kompleksna tematika koja me je često vodila u pravcima koji su se pokazali ne tako bitnim za film. Radili smo sa nula dinara na nekom entuzijazmu i onda je to moralo da se protegne kroz neko vreme. Nismo mogli da budemo posvećeni samo tome, da se samo time bavimo. Ostalo je dosta materijala koji nije ubačen u film. Izbacili smo dve veće celine koje se nisu baš uklapale u koncept filma. Jedna se odnosi na proslavu 1. maja. Ali kako sam vezan za svaki kadar filma verovatno ćemo te epizode staviti na DVD kao bonus materijal. Sa televizije su nam tražili da skratimo film. Dužina trajanja filma je 88 minuta, a televizija ima taj neki termin od sat vremena.
FR: Da li ste imali konkretnih problema sa Komisijama za promenu naziva ulica u smislu da nisu hteli da vam kažu dovoljno informacija? Da li je neko odbio da bude deo vašeg filma?
IM: Generalno sam imao pozitivno iskustvo sa svim učesnicima u filmu. Što se tiče vlasti, njima zaista treba odati jedno priznanje, a to je da, ma koliko njihove odluke bile apsurdne, a njihova objašnjenja nejasna, oni se na neki način time ponose i misle da je to jedna dobra demokratska patriotska stvar i žele da njihov rad bude transparentan. Kada se malo suoče sa svojim odlukama postaju nesigurni.
U principu nisam imao nekih problema sa njima jer su smatrali da rade prave stvari. Komisija je zaista želela da se pokaže njihov rad. S druge strane, ljudi koji su u vezi sa ličnostima po kojima su ulice nosile ime, bili su baš izrazito raspoloženi i otvoreni jer njih sve to jako boli. Boli ih to što se u nekom javnom prostoru, nešto što je njima bitno i što je nekada imalo značaja u društvu sada jako marginalizovano. Bili su otvoreni za svaku saradnju.
FR: Vi ste snimili i nekoliko igranih filmova. Kakva je razlika u radu na dokumentarnom i igranom filmu?
IM: Snimio sam pre ovog filma polusatni igrani film koji je učestvovao na Festivalu kratkog metra u Beogradu i na još nekoliko festivala. To je film o mladom piscu, u formi nekog lažnog dokumentarca, koji organizuje književno veče i niko mu ne dolazi. Tu je samo njegova devojka, koja ga posle toga ostavi i gosti koje je morao da plati da dođu i pričaju pred praznom salom. Radili smo ga Studentskom gradu. Kad god odgledam film imam utisak da bi mogao da bude mnogo bolji.
Okrenuo sam dokumentarnom filmu misleći da će mi biti lakše da dođem do nekih situacija koje su realne, ne moram da ih simuliram. Međutim, mnogo je teži žanr jer nemaš fiksni scenario. Ma, koliko dobro da ga osmisliš on se razvija i ti moraš da ga oblikuješ u film. Igrani film je, s druge strane zahtevniji jer ti treba mnogo više mogućnosti na početku da bi mogao da ga realizuješ, ali je mnogo veće polje igre.
FR: Kakvi su dalji planovi?
IM: Ovo je bio dosta dug projekat i još uvek se odmaram od napora koji je uložen u to, a još nije ni potpuno završen. Još završavamo film i zanima me kakav će život film imati. Imam par ideja za neke kraće projekte, kraće dokumentarne filmove ali to je još uvek u nekoj fazi osmišljavanja koncepcije. Pošto sam upoznao dosta ljudi, i otvorila su mi se mnoga vrata moguće je da radim neku sličnu temu. Zanimljiva mi je ta skorašnja rehabilitacija četnika. Nemam odgovor na mnoga pitanja, a kad nemam onda me zanima.
Podeli na:
