Izvor: Filmske radosti
Autor: Miroslav Bata Petrović
Umesto pogovora
Kada se sumiraju sve činjenice, na kraju ovog ličnog razmatranja srpske kinematografije, moglo bi se zaključiti da je možda njen glavni problem u našim megalomanskim idejama i neumerenim očekivanjima od domaćih filmova. Takva neumerenost nije karakteristična samo za film i kulturu, već i za druge oblasti. Sve dok ne prestanemo da verujemo da fudbal igramo na najvišem svetskom nivou i da nam nije jasno zašto ne možemo da postanemo svetski prvaci, nećemo shvatiti ni zašto ne možemo da dobijemo „Oskara”. To laganje samih sebe da imamo sve predispozicije da budemo najbolji, ukršteno sa nekom vrstom provincijalske prepotentnosti, što je u suštini bekstvo od suočavanja sa svojim siromašnim mogućnostima, pogubno se odražava na mnoge naše sfere društvenog života, pa i na film. A nije nečasno priznati svoje siromaštvo, prilagoditi mu se i iz njega izvlačiti maksimum kreativnosti. Jer, kako kaže jedna romska poslovica: „Nije sirotinja onaj koji malo ima, nego onaj koji mogo želi”.
Dozovimo razum i siđimo na zemlju. Filmsku industriju nemamo! Holivud nikada biti nećemo!
Promenimo strategiju. Okrenimo sve svoje kreativne i materijalne potencijale ka što većem broju malih i jeftinih autorskih filmova. Tragajmo za svojom autentičnošću i ne udvarajmo se nikome. To nam je jedina šansa da prodremo u svet. I da još jednim citiramo Andreja Tarkovskog, koji je rekao: „Film nije samo profesionalni, nego i moralni posao”.
Cela ova priča o „Čistom filmu” ispričana je, pre svega, da se podsetimo da u umetnosti, u ovom slučaju filmskoj, nije sve samo u tržištu, profitu, dopadanju malograđanskim ukusima, društvenim statusima, privilegijama, glamurima i crvenim tepisima već da postoji i nešto što se dotiče pojmova kao što su: estetika, etika (društvena, umetnička, nacionalna…), inovacija, originalnost, večnost…
Potpisnik ovih redova zna da ovi tekstovi ne mogu mnogo i brzo da promeni praksu, da neće mnogo dotaći i uzbuditi onu većinu učesnika u našoj kinematografiji čija su shvatanja filma dijametralno suprotna njegovim, a mere vrednosti (estetičke i etičke) drastično drugačije.
Ipak – pošto nada umire poslednja – treba se nadati da će neki mladi sineasti, budući autori srpskog filma, smoći snage da nešto promene u pravcu veće etičnosti i veće estetičnosti domaćeg filma. Zato im autor ovih tekstova, kao lični zavet još jednom citira, a zatim parafrazira, jednu veliku mudrost: „Radite lokalno – mislite globalno”! Ili, u „prevodu” – ako na filmu već moraju da se „pričaju priče”, dok ih „pričate”, mislite na ceo svet i „čist film”! I svoje filmove očistite od svega suvišnog i preterano lokalnog!
„Čist film” zaista postoji – kaže legendarni Rene Kler (Iz teksta Vlade Petrića „Rene Clair i njegov koncept ‘Čistog filma’ ”, Filmska kultura, broj 151/152, Zagreb, 1984, str. 57.)
– iako se pojavljuju samo njegovi bljeskovi u pojedinim filmovima. Čist film se javlja onda kada se gledaoci uzbude izvesnim specifično vizuelnim sredstvima. Stoga, u postojećoj situaciji, glavni cilj jednog ozbiljnog filmskog reditelja je da prošvercuje najveću moguću količinu čisto vizuelnih elemenata u film koji je zasnovan na scenariju koji treba svakoga da zadovolji. Što ima više čisto filmskih elemenata, to manje presudne postaju literarne vrednosti scenarija”.
KRAJ
Filmske radosti se zahvaljuju gospodinu Petroviću na usupanju ovog eseja. Nadamo se da ste uživali u tekstovima!
Podeli na:
