Istorija je protutnjala tuda toliko mnogo puta. Toliko mnogo kipova je ostalo, toliko kamenja nad kojim se da zamisliti da li su nekada krasile neko umetničko ili arhitektonsko delo. A stepe su ostale. Čvrsti ljudi, oslonjeni na puko gostoprimstvo, vetar i prostranstvo. Mada ih je sve manje. A mnogi bi rekli da je sve to isto.
Kako je bilo nekada, tako je i sada, tako će i biti. Uvek će biti ponekog ko će probati da gleda iza tih brežuljaka, onih koji će tamo negde i otići, ali prostranstvo, ono će ostati. I njegov način života, jer oni koji se po njemu kreću, mogu samo da slede već poznate puteve, one aritmetički i energetski najstabilnije, a ostalo- sve je to pucanj u prazno. I istina. Kuda bi s njom i kada bi bila drugačija? Ne bi li bilo čudno povući je kao crtu, ljudima preko čela? Videli bi samo krv i otkinute prste…
Negde u stepama Anadolije, tri automobila svojim farovima narušavaju talase brežuljaka i uznemiravaju vetar. U njima su okružni tužilac i doktor, kao i šef policije, čak i džip žandarmerijske postaje. Krenuli su na uvidjaj. Samo, sva ta mesta u stepi su slična- česme od sličnog, okrnjenog materijala, tucani put. Ni sam počinilac, a tvrdi još i da je pritom bio pijan kada je sam tuda vozio, ne može da se seti koja je česma prava. U par navrata mu se učini da ju je našao. ali varljive su seni i vetar u krošnjama retkih drveta. Da li je ovo slučaj kao bilo koji drugi? Ubistvo svakako nije često u tim krajevima. Pogotovu kad je sve teško dokučivo. Ubica se predao, sve priznao, obećao da će ih brzo odvesti do mesta gde je zakopan leš. Ipak, oni i dalje tumaraju. I umorni su. Možda predah? Da, svratiće do obližnjeg sela i okrepiti se, odmoriti. Onda će dalje, ako ih vreme posluži. Šef Policije je nervozan, lako plane. Kaže da zna takve tipove, takav ološ. Par puta i fizički nasrne na osumnjičenog. Tužilac ima problema sa prostatom, a mora i na dužnost u Ankaru već od jutra. Ostali su odavno pokunjili glave. Sem narednika žandarmerije, on broji kilometre, vredno sakuplja podatke. I Araba, koji voli ovaj predeo. Često se izduva pucajući u senke krajolika, tako da uživa u vožnji. Srećom, on i vozi jedan od automobila. A doktor? On sve oko sebe gleda. Promatra. Iznosi poneku sumnju, ali smislenu. Razmišlja, gleda u daljinu. Ima li pravo da bude skeptik, medju ovim jednostavnim ljudima? Da li im je čudan? Ili je, na kraju krajeva, doktor, jedan od njih? U jutro, kad su svi već na izmaku snaga, konačno pronalaze mesto. Psi su otkopali sloj zemlje i leš viri iz humke, kao da je zasejan, a ne ukopan. Da, to je njihovo telo. Samo, jesu li s njim neke stvari završene ili tek počinju?
Turski reditelj Nuri Bilge Ceylan, inspiriše već 15ak godina svojim neobičnim radovima nove generacije ljubitelja filma. Čovek vrlo zanimljiih vizija, u kojima se sudaraju istok i zapad, zapravo je oličenje Turske u umetnosti. Ili Turske uopšte? Svakako, ako je Tri majmuna bila njegova filmska diploma, s kojom se lagodno oseća u svojoj koži i više ne uči, već realizuje, onda svako ko je upoznat sa njegovim radom s pravom očekuje sledeću priču koje će se latiti. Rezultat je pred nama. Miran tempo, oskudni dijalozi i beskrajna stepa. Novina je opuštenost razgovora njegovih likova. Jeste, film je drugačiji, tretira drugačije ljude i okruženje, ali vredi je pomenuti kao novinu. U filmu se provlači i vrlo suptilan, ali narodski, balkanski, humor. Svako ko ga je jednom iskusio lako će ga prepoznati (a naši filmski autori ga veoma često eksploatišu, na veoma efikasan i ubedljiv način). Ipak, ovo nije komedija, a drama je tek ono što ostaje u likovima. Ovo ostvarenje bi bilo najbolje okarakterisati kao film-noir, i to na potpuno nov, istočnjački mističan, način. U pitanju je, na kraju krajeva, potraga za lešom, ali i za motivima i načinima. No zapitajte se: da li je potraga za istinom ultimativni cilj ili su načini potrage zapravo istina sama i otelotvorena, obzirom da retko znamo bilo koju drugu istinu?
No, ljudi su oduvek takvi i bili. Ma kada i ma gde. Sve ovo se moglo snimati u sibirskim šumama, stepama Argentine ili planinama Tibeta. Nije ih zanimalo šta će im ko reći, već kako. I to je ružna navika koje se jako teško osloboditi. Ima li, u onome ko je shvatio barem neku istinu, empatije ako je zadrži za sebe? I ko je zaista može podneti? Izgleda da je bolje stvari pustiti stihiji, svakodnevici, hiljadu puta potvrdjenim obrascima. Sve ostalo je ljudska uobrazilja, teorija zavere.
Zagledajte se, zato, dobro u daljinu. Istina je tada na vašem licu. A stvari se dešavaju kako moraju, onako kako hiljade utkanih sudbina donosi odluke. Možda ovaj film i ne govori ovako, ali svakako dopušta svakome da ima svoj pogled. Veoma oštroumno ostvarenje koje ume da pomeri neke dubine u čoveku…
Autor: Vuk Spasić
Scenario: Nuri Bilge Ceylan, Ercan Kesal, Ebru Ceylan
Fotografija: Gökhan Tiryaki
Uloge: Muhammet Uzuner, Yılmaz Erdoğan, Taner Birsel, Ahmet Mümtaz Taylan, Fırat Tanış,Ercan Kesal, Cansu Demirci
Trajanje: 150 minuta
Proizvodnja: Turska, Bosna i Hercegovina, 2011.
Podeli na:
