Ako bi ikada čovek zaista stvorio veštačku inteligenciju, kakav bi to sklop bio? Da li bi uspeo da mu ugradi baš sve komponente svoje egzistencije (a da pri tom ni sam ne razume većinu), da ga stvori „po svom liku“ u uvrnutom pokušaju da otelotvori sopstvena verovanja i religiju? Da li bi taj sklop delio ista ta verovanja (i na kraju, kao oportunizam njihove večnosti, da li bi imao istu filosofiju postanka kao i ljudskost čiji je produkt ili sklonost ka utvrđivanju činjenica, na identičan način kao i mi)? Poslednje (ali ne i najmanje bitno) pitanje tiče se predstava koje su nam (većinom) na raspolaganju u istoriji takve kontemplacije: da li bi ti sklopovi bili lišeni emocija?
Grupa od 6 androida tipa Nexus 6 pobegla je sa jedne od dalekih kolonija ubivši posadu i putnike broda. Uputili su se na Zemlju, iako je veštački stvorenoj inteligenciji tamo zabranjen pristup zbog verovanja da su skloni nasilju (a pritom i bitno jači i fizički i mentalno od većine ljudi). Traže li oni osvetu? Žele li da dokažu nešto? Svakako, na Zemlji ih čekaju istrebljivači, specijalni policajci čiji je zadatak da svakog od ovih „replikanata“ (kako ih uobičajeno posprdno nazivaju) penzionišu (pošto su oni mašine, pa ih stoga ne mogu ubiti). Leon, jedan iz grupe uspeva da prevari istrebljivača Holdena i ubije ga. Zato se šef policije obraća Dekardu, ponajboljem od njih, koji je već odlučio da se penzioniše. Ne bi li utvrdio pojedine činjenice o egzistenciji Nexus 6, on odlazi kod Dr Tajrela, tvorca ovih androida ne bi li ispitao jedinog postojećeg na Zemlji, Rejčel, replikanta njegove nećake.
Oduvek je veoma teško ekranizovati bilo koju knjigu i postići makar približan kvalitet. Romane Filipa K. Dika smatraju za prilično pogodne za ovako nešto, no sam autor je bio večiti protivnik Holivuda. Kada se knjiga pojavila, Skorseze je odmah želeo da snimi film po njoj, toliko je bio oduševljen. Ipak, želja mu se nije ostvarila. Tek deceniju i po kasnije film je režirao engleski bard Ridli Skot. Da ironija bude još veća, dotični Englez knjigu nikada nije ni pročitao. Svejedno, to nije smetalo da priča koju je želeo da ispriča dobije obriše za koje je sam Dik rekao da se uklapa u svet koji je zamislio kada je pisao ovu knjigu, iako zapravo umnogome otstupa od osnovne potke i ideje romana. Film je možda bio bioskopska katastrofa (i jedva da je isplatio sam sebe), ali mu se ne može sporiti kultni status koji je dobio kvalitetom: mnogi ga smatraju pionirsim radom u kategoriji neo-noir, iliti vizuelni predložak za podžanr sajberpank uokviru žanra naučne fantastike. A siže se rasplinjuje na mnogo strana i u mnogo nivoa: zahtevan je intelektualno koliko i vizuelno, uz priličnu obojenost u distopijske tonove neizvesne sutrašnjice iz koje ljudi beže širom svemira, da se ne bi svakodnevno potsećali šta su zapravo stvorili od sebe i sopstvenog sveta.
Plodonosnost ovakve podloge je nenaslutiva, dok ne dobije svoje obrise i svoj život. Isto važi i za život koji se daruje. Bez obzira je li on nominalno organski ili veštački. Stoga atmosfera stalno treperi neizvesnošću i nesrećom (no, nismo li svi mi nesrećni stvarnim životom ionako, to nam je u prirodi, bez obzira kako se sa tim borili), a nepravedno je zapostaviti odličan OST, koji je Vangelis komponovao na svom kreativnom vrhuncu (i u punom muzičkom geniju) ili vizuelni identitet od kojeg i dan danas zastaje dah, iako je film dobrano zagazio u 3. deceniju i na čijim „matricama“ i dan danas prave CGI i moderne SciFi filmove, tehnički mnogo savršenije, koji u nogome pomažu atmosferičnosti ovog ostvarenja.
Sve ovo je tek vrh ledenog brega. Želite li da zaronite pod hladnu površinu i probate da sagledate isti u celosti? Otvorite četvoro očiju, odgledajte film više puta. Hoće li vam tada biti jasno šta je zaista humanost u pravom smislu reći? I postoje li emocije ili tek osećaji globalno u čoveku kao vrsti (namerno izuzimam pojedince kao referencu)? I ko kaže da veštačka inteligencija automatski ne može da poseduje iste, obzirom da je to jedan od arteficijalnih oblika ljudske svesti, daleko ispod kognitivnog u razvitku same inteligencije? Verovatno ne. Sve to, ionako, ostane zbrisano kao suze na kiši i odlije se u neku daleku večnost, koju niko zbilja ne pojma…
Scenario: Hampton Fancher, David Peoples
Po romanu Philipa K. Dicka „Do Androids Dream of ELectric Sheep?“
Uloge: Harrison Ford, Rutger Hauer, Sean Young, Edward James Olmos, M. Emmet Walsh, Daryl Hannah, William
Autor:Vuk Spasić
Podeli na:
