Serijal „Dina“ je Frenku Herbertu (autoru 9 knjiga originalnog serijala) doneo mesto u „kući slavnih“ i epitet jednog od 10 najboljih pisaca fantastike svih vremena. Nije ni čudo što se za ekranizacijom istog „tragalo“ gotovo od objavljivanja prvog romana, „Dine“. Nekoliko velikih imena je prošlo kroz uši javnosti na tu temu, ipak, pošto je čuveni producent Dino de Laurentis preuzeo komandu nad projektom, početkom 80-ih, pred snimanje, projekt je ponuđen Dejvidu Linču (i ne samo po mom mišljenju), prilično kontraverznom i hermetičnom američkom autoru. Šta se dalje zbivalo, sada je istorija, no činjenica da je sam film „Dina“ dobio nekoliko realizacija i „cut“-ova (neke je sam Linč čak i odbio da potpiše), da je bilo mnogo ljutnje i da do današnjeg dana ovo ostaje jedno od najkontraverznijih dela sci-fi, bilo zbog samog univerzuma u kojem se odigrava, bilo zbog same priče, a bilo zbog okolnosti oko nje.
Posle pobede nad mašinama, ljudi kontrolišu čitav poznati univerzum. AI je potpuno zabranjena, a u godini 10 000 i nekoj, iako je tehnički čovek na izuzetno visokim granama, ono što vlada njegovim drustvenim sistemom su feudalizam, legende i proročanstva. Ponajviše zahvaljujući dvema veoma moćnim grupacijama, koje iz senke (uz plemićke porodice, koje su u prvom redu) kontroliču sve: Bene Gesserit, moćni ženski mentati, koje osećaju i čitaju mnogo stvari gotovo telepatski i vekovima učestvuju u „rasplodnom“ rasporedu najvećih i najsposobnijih ljudskih kuća i Gilda, koja se bavi čistom matematikom i koju sačinjavaju navigatori, koji uz pomoć „zacina“ (Melanza, ako vam je tako draže) savijaju svemir i tako bitno skraćuju svemirska putovanja. Svako u ovoj igri ima neki interes. U centru svih tih prića nalazi se (potpuno nevoljno, ali spreman na izazove) mladi Pol Atreid, naslednik vojvode Leta, jednog od najjačih plemića svemira. U godini 10192., posle gotovo 200 godina vladavine padisaha Sadama, na obzorju se nazire neko novo Sunce. Ono stidljivo izgreva na Arakisu, jedinoj planeti u svemiru na kojoj se moze naći začin „Melanz“, koji je centar svega u poznatom univerzumu i oko koga se sve vrti.
Prilično je teško izneti jednu jako komplikovanu temu, kao sto je to Herbertova „Dina“. Najbolji dokaz za to je upravo ovaj film, jednog maga kao sto je Dejvid Linč, koji je dugo godina smatran za potpuni fijasko. Da se raspravljati o razlozima za to. Svakako, ne napomenuti da je u pitanju ogromna nepravda bilo bi neukusno. I to ne samo zato sto je Linču oduzeta mogućnost da uradi tzv. final cut i napravi film onakvim kakvim ga je želeo napraviti. Autor o kojem govorimo oduvek donosi pomalo ekscentrične radove, prilično hermetične i repulsivne većini publike. To ga ne sprečava da u koferu lične umetnosti ima pohranjene neke od najvećih filmova americkog kontinenta, koji su odavno dobile kultni status (a tu spada i „Dina“, doduse posle mnogo kontraverzi i iz instance od par decenija). Po mom mišljenju, boljeg autora za ekranizaciju ona nije mogla dobiti od Linča. To je ono što bi ljudi nazvali „prirodnom hemijom“ (neki igrom staklenih perli), neke stvari prosto štimaju jedna uz drugu. Obratimo li pažnju na samu fabulu (po romanu), može se reći da dosta stvari nedostaje, da su izmenjene, u potpuno drugačijoj funkciji od prvobitnih. Zavisi kako želite da gledate bilo koji film. No, ako ste dovoljno otvoreni, brzo se da uvideti da je to za celovitost samog filma irelevantno. On ima svoj duh i bez poklapanja, svoj puls, koji je prilicno je nesinusan (da upotrebim jedan medicinski ili matematički izraz), neuočljiv na prvu loptu i sličan samoj pustinji i opasnostima sa kojim se nose junaci u ovoj priči.
Zapravo, tek sada mogu da kazem ponesto i o samom filmu. Obzirom za vreme u koje je sniman, prva stvar koja se nameće su grafička i vizuelna rešenja. Art direktor je napravio odličan posao. „Dina“ ima identitet kakav nije dotad viđen na temu mizanscena i to umnogome utiče na atmosferu, koja je jednako jeziva kao u, recimo, „Twin Peaksu“ (istog autora). U kombinaciji sa muzikom, ona je odlican bazis na kojem se moze izgraditi kultnost nekog ostvarenja. Potpis autora lako se uočava u gotovo kamernoj postavci scena (što je, obzirom za štivo o kojem govorimo, neverovatan poduhvat i uspeh), dajući filmu još jednu autentičnost (kao da je u pitanju klasično pozorište, a govorimo o sci-fi ostvarenju). Takodje, ne izdvojiti autentičnost i kvalitet pojedinih scena bilo bi jako nepravedno. Kapljica koja pada u vodu je samo najočigledniji primer. Dakle, Linč je režiju radio u potpunosti po (umetničkoj) savesti, maksimalno. Na žalost, ovo nije, strogo uzev, dobra stvar: dijalozi su stoga često jako konfuzni, nejasnih poruka i nerazumljivih tendencija, sa slabim linearnim protokom same radnje, uz nemogućnost glumcima da iskažu svoje kvalitete (od sve uštogljenosti kojom ovo delo puca). Pogotovu ako neke verzije treba gledati i 3 sata. A to nije polje delovanja jednog sci-fi filma (pa makar se radilo i o delu Frenka Herberta) na gledaoca.
Mada uz mnogo truda, o filmu je moguće izgraditi sopstveno mišljenje, neke utiske, osećaj. Po meni, ovo je verovatno jedna od najmračnijih vizija budućnosti koju sam odgledao na filmskom platnu. Možda zbog nepristupačnosti samih likova, možda zbog okolnosti u kojima se sve odvija. Kad bih ovaj film uporedio sa „Blade Runnerom“ (a zna se u kakvoj distopijskoj atmosferi je on pravljen), ovaj drugi je livada puna maslačaka, kad je lični osecaj u pitanju. Zameram filmu i činjenicu da se uopšte nije dotakao ekologije, koju je Herbert smatrao esencijom svog dela. Stoga, za kraj da spomenem, utisak nije takav da se da svesti u jednu rečenicu, iako film nije ni simboličan ni metaforičan. O njemu se ne može reći da je o ljubavi, o dobroti, o nečemu trećem. Težak je za kategorizaciju i stoga veoma odbijajuć većini koja voli da se uhvati za „nešto“ (šta god to bilo). Rećiću samo da je jedinstveno iskustvo i da ga zbog toga smatram vrednim truda i 3 sata sedenja pred ekranom.
Scenario: David Lynch
Po romanu Frenka Herberta
Muzika. Toto, Brian Eno
Fotografija: Freddie Francis
Uloge: Kyle MacLachlan, Francesca Annis, José Ferrer, Kenneth McMillan, Jürgen Prochnow, Sean Young, Everett McGill, Sting
Autor:Vuk Spasić
Podeli na:
