Izgleda da je u filmskoj industriji sada kul biti unesrećeni naučnik koji se, uprkos svemu sa čime ga život suprotstavi, bori za svoje revolucionarno životno delo (U tebe gledam, Igro kodova!).To i nije tako loše, svakako bolji izbor teme nego bledunjava klinka koja se naloži na misterioznog i povučenog tipa koji je tako želi ali – ah! – po svaku cenu mora da je zaštiti od sebe (vas gledam, Pedeset nijansi siva i Sumrak sago!). No, da se vratim na temu.
Džejn Vajld (Jane Wilde), studentkinja na Kembridžu, upoznaje mladog i genijalnog kolegu, astrofizičara Stivena Hokinga (Stephen Hawking, za one koji su živeli u nekoj pećini do sada). Oni se zaljubljuju jedno u drugo ali Hoking ubrzo počne da ispoljava simptome Lu Geringovog sindroma. Motorne sposobnosti počnu da mu zakazuju i ubrzo se nađe u kolicima, otežanog govora i sa prognozom da će poživeti još najviše dve godine. Međutim, njih dvoje odluče da istraju, ostvarujući naučna dostignuća kojima su zadužili čovečanstvo.
Dok je Alan Tjuring u Igri kodova prikazan kao prgav, naporan čovek koji ume da pretera – sve u cilju ostvarivanja svoje ambicije – Hokinga dobijemo kao zaobljen kamenčić pre nego kao sirovu oštru stenu. Dok je pokretan, on je šarmantan, vickast i socijalno prilagođen. Kada ga bolest veže za kolica, on ostaje šarmantan na način na koji pokislo kučence osvaja vaše srce, i dalje dobacujući šale na svoj račun! Kako ozbiljno da shvatimo lika koji sam sebe ne shvata ozbiljno?! Gde je tu razvoj karaktera?! Ceo film kao da se usteže od prikazivanja bilo čega sramotnog ili nedostojanstvenog. Jedna od poslednjih scena kao da želi da poentira njegovim prihvatanjem svog stanja – i to radi savršeno – ali to je prvi i poslednji put da vidimo njegov život iz njegove perspektive. Ništa pre toga ne naglašava da je tema filma njegova borba sa bolešću i prihvatanje samog sebe. Ono što se, međutim, više puta ubacuje kao bubica jeste dualizam nauka – religija pa čak i nauka – umetnost. Prvih dvadesetak minuta bio sam na ivici svoje stolice očekujući vatrenu prepirku svaki put kada bi glavni likovi dotakli neku od ovih večnih tema. Film je, međutim, napustio bilo kakav smeo pokušaj ove vrste i vratio se na tzv. „Toplu ljudsku priču“ – cilj mu nije da vas zapita nad velikim životnim pitanjima, al dođavola sve ako ne pustite poneku suzicu gledajući ga!
Ono što ovaj film čini posebnim nije ni Hokingova životna priča ni trojstvo religija – nauka – umetnost koje se provlači kroz ceo film. Ono čime će vas ovaj film kupiti je fino oslikan odnos između Džejn i Stivena. Edi Redmejn (Eddie Redmayne – možda ga se sećate iz Jadnika) i Felisiti Džouns (Felicity Jones – pre toga je glumila u manje poznatim Like crazy i The invisible woman) čine šarmantan tandem koji nas osvaja još od prvih scena – on, mešavina štrebera i šmekera (šmeber? šteker?) i ona, prototip emancipovane žene koja neće čekati da joj neko naloži životni put. Ono što mi je takođe zapalo za oko jeste upotreba svetla u nekoliko navrata – neke scene sunčeva svetlost prosto “sprži” pa pola kadra bude belo blještavilo. Dok se to na filmskom platnu izbegava, to jeste način na koji naše oko reaguje na nagli nalet svetla, i ne mogu da se otmem utisku da su te scene često one u kojima Hoking ima neki privatan, emotivan trenutak. To dugujemo režiji Džejmsa Marša (James Marsh), čije ime nisam ranije čuo – radio je dokumentarce Project Nim i Man on Wire. Od šimpanze koji je odgajan kao dečak, i ilegalnog hodača po žicama – pravo među Oskare!
S obzirom na to da je film rađen po knjizi koju je napisala Džejn Hoking “Putovanje u beskonačnost: Moj život sa Stivenom”, razumem zašto je režiser odlučio da Stivena ne stavi na vatru velikih filozofskih tema. Greota je što film ne koristi svoje potencijale do kraja i zadovoljava se malo bljutavom ljubavnom i izlizanom pričom o invalidu koji se bori za svoje mesto pod suncem.
Autor: Ivan Čolić
15/06/2015
Podeli na:
