Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić
Scenario: Alehandro Amenabar i Mateo Gil
Muzika: Dario Marianeli
Fotografija: Ksavi Himenez
Uloge Rejčel Vajs, Maks Mingela, Oskar Isak, Ašraf Barom, Rupert Evans
Trajanje: 127 min.
Alehandro Amenabar je verovatno jedan od najmlađih laureata nagrade „Oskar“ u njegovoj istoriji (bar kada pričamo o režiji, ne o glumi), te se mnogo očekivalo od njegovog sledećeg filma. Jednostavno, uvek postoji ta oštrica koja visi iznad teze: a šta posle vrha (kad su nagrade u pitanju)? Stoga ne čudi tendencija da se obradi jedna veoma kompleksna i zanimljiva tema koje se retko ko latio u istoriji sedme umetnosti. Stava sam da je izbor veoma logičan svakom Špancu (iako je Amenabar rođen u Čileu, odrastao je u Madridu), pogotovu ako se zna šta je Hrišćanstvo (i uopšte religija) značila i kakvog je uticaja imala na tom podneblju.
Hipatia, mladi sholastik i učitelj, podučava mlade plemiće u čuvenoj Aleksandrijskoj biblioteci. Kraj je IV veka naše ere i ništa više nije isto – Hrišćanstvo je postalo državna religija Rimske imperije (koja je u to vreme već uveliko podeljena na istočnu i zapadnu). Tanku oštricu između Hrišćana i Pagana održava samo još prisustvo vojske u velikim gradovima. Vidljivi su znaci skore propasti – žučne rasprave se sve češće završavaju nasiljem, u kojem prednjače Parabolani – hrišćanski red koji se izdaje za čuvare javnog morala. Kada jedna od čarki ode predaleko, Pagani uzimaju oružje u ruke i krvavi pir na ulicama Aleksandrije započinje s blagoslovom sveštenika i mislilaca. Samo što je računica potpuno pogrešna. Hrišćani veoma brzo brojčano nadvladavaju Pagane, koji se zatvaraju u Serapeum, poslednje veliko utočište starih religija u već natrulom carstvu. Kakve šanse sama Hipatia, uma britkijeg od bilo kojeg muškarca svog vremena, ima da se izbori za svoju nauku u takvom okruženju?
Ovo ostvarenje prati verodostojne likove, koji su odigrali značajnu istorijsku ulogu u definisanju ne samo severne Afrike, koja je više od 600 godina bila centar znanja i prosvećenosti starog veka, već i šire, sa tek zagrebanim tendencijama koje će isplivati u srednjem veku. Hrišćanstvo, relativno mlada religija u to vreme, izlaz je robovima i ljudima niskog roda i obrazovanja, obzirom da nudi jedan drugačiji univerzum, ali kako to obično biva, veoma brzo postaje instrument ljudima željnim moći, onima koji žele da znaju više i čiji je posao da sumnjaju, razmišljaju. Siril, prvo biskup, a potom i Patrijarh aleksandrijski proglašen je za sveca, no to ne umanjuje njegovo ušešće u spaljivanju čuvene biblioteke i tesanje drvenih krstova na mestu gde se jednom raspravljalo o konstalaciji univerzuma, kretanju zvezda i istinskoj klasičnoj filosofiji, niti žudnju za apsolutnom moći (koja podrazumeva versku vlast iznad svetovne), koja će, na kraju dovesti do epiteta „mračni“ srednji vek.
Autor se razume u materiju koju dotiče ovim ostvarenjem. Sama ideja se izrodila iz Amenabarove fascinacije astronomijom. Lik Hipatije je verovatno najpogodniji za obradu ove teme – lik žene posvećen nauci, bez žudnje za telesnim ili druge ljubavi do one ka mudrosti, koja je umrla mučeničkom smrću, žigosana kao veštica zbog svojih kvaliteta (jer se žena mora bezuslovno pokoravati muškarcu, tako kaže knjiga Božja). Baš zbog svega ovoga o njenom radu se tek nagađa, ali se ništa ne zna konkretno, obzirom da je njen rad umro pod kamenjem koje ju je usmrtilo (više metaforički rečeno, pretpostavljam da su se crkveni oci postarali da on tiho nestane u potonjim godinama), a doticao se upravo astronomije (Amenabar daje interpretaciju da je ona zapravo prva došla do definicije Heliocentričnog sistema, 12 vekova pre Johanesa Keplera, koji ga je definitivno utemeljio).
Sav materijal je tu – posle Oskara Amenabar je mogao da uzme šta god poželi. To se najbolje vidi u slici: verno dočarana Aleksandrija, odlični kadrovi, dobra režija. Moram priznati da spoj ovih stvari zaista oduzima dah u pojedinim trenutcima. Reditelj pribegava različitim perspektivama kako bi preciznije diferencirao sam tok radnje, gotovo simbolički. Možda i najzanimljivije u celom radu kamerom je ta, da je tako nazovemo, Božja perspektiva. Ona koja iz svemira pokazuje Zemlju, Aleksandriju, Ljude koji se komešaju po njenim ulicama. Tiha, svemirska, koja sa pomirljivošću prihvata sve zablude voljenih, izabranih bića i njihovih poglavara. Iako je muzika vrlo prijemčiva, baš zbog toga se često posmatraču čini da sve to što se dešava na platnu zapravo i ne čuje i ne vidi dobro, kao kroz vodu. Kao izolovanost koju Hipatia mora da je osećala, čak i kad je imala naklonost pojedinaca kao što je Orestes, prefekt Aleksandrije (koji je i zaljubljen u nju) ili Sinesius, biskup iz Sirene, takođe njen bivši učenik, koji ne odobrava metode svog kolege Sirila.
No sem fascinacije samim okvirom, utisak koji samo ostvarenje ostavlja ne zalazi dublje od tendencije. Scenario je solidan, ali više potseća na kontemplaciju srednjoškolca nego ozbiljnog autora (osećaj jednostavno nije dovoljan, tekst treba da bude sveden, mudar, ne haotičan kakvim ga daje Amenabar, iako i to može da ima svoju simboliku i podvlači haos grada i vremena kojim se sama priča bavi, gledalac prosto teško prati nit dešavanja). Celom utisku u mnogome odmaže i gluma. Rejčel Vajs nije ubedljiva kao Hipatia, jer joj ne dodaje „treću dimenziju“ i životnost kakav je morala imati sa onakvim umom (prosto, rezultat je više mučen nego ponosit, opet kao da je u pitanju srednjoškolska predstava, ne ozbiljan celovečernji film). Sa njenim prenemaganjem sahranjena je i svaka mogućnost da ostatak, inače vrlo pristojne, ekipe da dublje tumačenje celoj predstavi. Takođe, nikako mi ne ide u glavu pokušaj da se neke stvari izraze na engleskom jeziku, pogotovu ako su uvodni titlovi na španskom. Mene to samo dodatno zbunjuje i oduzima mi ubedljivost i iskrenost ostvarenju. Film je, čini se, morao i duže da traje. Neke stvari se ne mogu objasniti u 2 sata.
Proizvod jeste dojmljiv, no više temom nego samim izvođenjem. Utisak je da je više ispao kao preskupa igračka (76 miliona dolara budžeta) nego kao ozbiljna Agora (centar života u starih Grka, glavni trg na kojem se trgovalo, besedilo, tuklo). Šteta i žal ljubiteljima istorijske fikcije, tvrdim da je Agora imala potencijal da postane kultno ostvarenje, te ovako ostaje osrednje delo.
Podeli na:
