Ovogodišnji FEST nam je doneo naslove koji su zapaženo prošli na svetskim festivalima ističući se nagradama i visokim produkcijama, ali se isto tako u selekciji „najznačajnijeg domaćeg festivala” nalazilo i dosta „neohrabrujućih” i vrlo neuspelih ostvarenja koja su primoravala publiku da masovno napušta bioskopske sale („Melodija za ulični verg”, „Granica”…) sa neskrivenom upitanošću kako je tako nešto uopšte uspelo da prođe selekciju našeg uglednog festivala, ili bilo kog festivala film.
U grupicu filmova koji su imali ugledan status, ostvarenja koja će se prepričavati, ali po dobrim kritikama, koji će dobiti iskren aplauz nakon projekcije, je svakako i „Akvarijum”. Radi se o Britanskom celovečernjem igranom filmu nagrađivane autorke Andree Arnold, koja je pre nekoliko godina prokrčila put sa kratkometražnim filmom „Warp” 2003. – 21 nagrada, od kojih su neke osvojenu u Palm Springsu, Oberhauzenu, Sandensu, Krakovu. Uz njega i „Crvenim putem” („Red road”) najavila, da je u filmski svet ušla sa ozbiljnim pretenzija, naučivši publiku šta od nje mogu da očekuju.
U ovom delu koje je bilo osmišljeno kao „urbana novela” o devojčici koja u kulminaciji pubertetske dezorjentisanosti utehu nalazi u igranju („street dancing”), nastoji se da se oslika priča o zapostavljenim, a uvek prisutnim socijalnim slučajevima koji su brutalno precizni oslikivači stanja u društvu, i koji funkcionišu kao kolektivno nesvesno sa kojim niko ne želi da se suoči. Petnaestogodisnja Mia živi sa majkom i sestricom u stanu koji predstavlja scenografiju tipične porodice u haosu, bez prave komunikacije, puno burnih svađa i ostatkom asortimana koji ide uz takav ambijent. Naravno, kao što se i uviđa, sinopsis sam po sebi nije preterano privlačan, i mogli bi reći, čak pun klišea, ali to u najvećoj meri, mada možda ne sasvim do kraja, odriče film u nastojanju da opiše na posve autentičan način genealogiju jedne unesrećene mladosti. Ne traži krivca, samo pripoveda, ali i pored tog standarnog obrasca socijalne drame, ovde imamo pomak u tretiranju priče, likova i ulozi kamere u pomenutom opisu sveta jedne vrlo impusivne i samoubeđene devojke. Ispod maske krije se, kako se ispostavlja, vrlo introvertna i nestabilna osobe što celoj ideji dopušta da se nadahne novim pravcima, pružajući nam nešto drugačiji uvid u prežvakanu filmsku i životnu pripovest.
Naglasio bih da Mia nije tipična klinka sa kompleksom niže vrednosti, iako ona gradi „akvarijum” igrom koja je njeno skrovište, odmor i spas (slično Andrićevoj Aski iz pripovetki „Aska i vuk”). Andrea Arnold kao kompletna autorka, potpisala je i scenario, umnogome je osvežila ovu naizgled bljutavu postavku priče. Njena junakinja svoj bunt usmerava protiv malicioznosti sveta odraslih, predstavljenih kao emotivno nedozrele osobe, koji su dezorjentisaniji i detinjastiji od dece i mladih u filmu, što je posebno bolna, ali potpuno realna i stvarna činjenica. Međutim, to je samo zadnji plan, a kompletna drama se tiče isključivo vizure glavnog lika, koja je dramaturški veoma dobro postavljena dočaravajući neostvarenost u nastojanju da se preskoči brlog odvratne malograđanštine. Asocijalnost i ljutita ćutnja ju je pomalo distancirala od nekih iskrenijih pokušaja da se eventualno isprave neke nesuglasice, ali njen „akvarijum” ima tu cenu da funcioniše sasvim nezavisno, pa tako mnogi pokušaji ostaju instiktivno odbijeni iz kakvih god pobuda da dolaze.
Već uvodni kadrovi ove jednostavne filmske strukture koja uz inovativnu kameru iz ruke (bez velikih potresa i zamarajućeg drmusanja ) prati Miu (glumicu-naturščika, Keti Džervis), odsečno nam stavljaju do znanja da se gledalac nalazi u poziciji voajera, posmatrajući protagoniste koji se potpuno ogoljavaju i ponašaju jezivo stvarno. Nije to nešto novo niti revolucionarno u kreiranju forme, možda čak više pomodarstvo u najezdi jedne vrste kvazi-dokumentarnog filma, ali ovde je, čini mi se, sasvim dosledno ukopljeno u celinu čime opravdava takav postupak. Ono što potire tako neobičnu i možda za nekog, neprijatno prisnu vizuru, je osećaj samozaborava usled koga se kao posmatrači gubimo u ispadima jedne prosečne, mlade uličarke oštrog jezika koja se odlučuje da u pokretu i ritmu nađe utočište od nemira. Emotivna bura koja prati ovog devojčurka dovodi je u konflikt sa okolinom, odakle upada u komplikovane ljubavne promašaje u potrazi za osloncem. Koliko je tu njena krivica, prosudiće svaki gledalac za sebe i tu neću previše insistirati na svom tumačenju, ali je to period u filmu koji najviše intigira i otvara diskusije.
Ono što može da posluži kao nešto sličan primer relevantne stilizacije jedne naizgled suvoparne priče je „Lilja 4-ever”(Lukas Modison), sad već kultno ostvarenje koje se bavi temom trgovine belim robljem. Ipak ne treba preterivati i „Akvarijum” poistovećivati sa Modisonovim remek-delom, jer se radi o različitoj estetici i pristupu. Ono što je zajedničko i važno za oba dela je životnost likova koji su zaduženi za kreiranje jedne sumorne „socijalne priče” koja ima za cilj samo da nepatetičo progovori o odrastanju uz otkrovenja u zrelim izvođenjima veoma mladih debitanata. To su važne karakteristike oba dela, pa zbog toga podvlačim odličnu glumačku postavu gde Miu u fantastičnoj interpretaciji Keti Džervis prati drčno-neposredna kamera koje detektuje svaki treptaj u građenju lika koji je tako dobro izveden da se stiče utisak da je ona upravo takva buntovna adolescentkinja i privatno (agenti su je slučajno primetili na železničkoj stanici gde se svađala sa dečkom – mislim da im je vrlo brzo bilo jasno sa kim imaju posla). Uživanje je bilo svedočiti na šta je sve sposobna i koliko je to lepo pokazano u filmu. Ne smem da izostavim i njenu mlađu sestru u filmu, Rebeku Grifits, koja se, po meni, takođe izdvojila svojom smelom ulogicom živahnog derišta koje ništa ne razume, a svedok je, blago rečeno, zbunjujućim prizorima. Ona uz to dopunjuje karakter glavne glumice oko koje se sve okreće jer je ovo njen film, o njenom sazrevanju, porazu i pucanju njenog „akvarijuma”. Isto tako, kada govorimo o deci, oduševljen sam bio devojčicom Kejrom u filmu (Sidni Meri Neš) koja se zapanjujuće zrelo povinovala teškim zahtevima njene epizodne uloge. Uopšte uzev, svako od protagonista ovog dvosatnog filma se pokazao dostojnim pažnje i posebnog osvrta, jer su u kompaktnoj celini povezani, što je doprinost vrhunskog odnosa režiserke sa malom, ali evidentno, disciplinovanom i nadarenom ekipom. To je, naravno, rezultat, jednog dalekosežnijeg rada koji je započeo još sa spomenutim ranijim filmovima, gde se konstituisao horizont njenog interesovanja. U prilog tome govori i ubedljiv i prepoznatljiv montažni sklop koji se rukovodio ritmom (re)akcije koje su pratile ponekad vrlo burne ali vrlo usklađene dijaloške scene, pa su tako rezovi samo negativi stanja koje nam je predočeno, ali se može pretpostaviti, baš zbog skupa svih elemenara u kreiranju sadržaja i forme, da je Andrea na raspolaganju imala popriličan materijal sa kojim je ušla u montažu, no to je već moja sasvim lična predrasuda i osećaj kako je tekao nastanak konačne verzije filma, pa ne bih previše insistirao na tome. U svakom slučaju pomenutim elementima uspostavila je sjajan tempo koji preokupira pažnju bez „praznog hoda” i momenata da se kao gledaoci osetimo zapostavljeni.
Kao krajnji učinak ostaje iskorak u razvitku jedne umetnice koja se uporno nameće obuhvatnošću svojih priča, pa se nadam da će ovo što je započela odigrati u visokom stilu do kraja, kako je i najavila. Iako možda „Akvarijum” nije njeno najbolje ostvarenje, ipak je važna karika u procesu građenja primamljive autorske ličnosti.
Scenario: Andrea Arnold
Uloge: Kejti Džarvis, Rebeka Grifits, Kirston Varing, Majkl Fasbender
Autor: Radiša Cvetković
Podeli na:
