Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić
Scenario: Grem Grin
Muzika: Anton Karas
Fotografija: Robert Krasker
Uloge: Džozef Koten, Alida Vali, Orson Vels, Trevor Hauard
Trajanje: 104 min.
Znam da će mnogi reći da je ljubav prema klasicima tek sentimentalan pogled u prošlost. Možda i imaju pravo. Gledati danas filmove od pre 50 ili 60 godina lako ukazuje na činjenicu koliko su ondašnji ljudi bili manje informisani, naivniji, pa u neku ruku i pošteniji, ljudskiji. Gledanjem bilo kog filma tog perioda koji je sačuvao kultni status reklo bi se da ni jedna od tih priča ne bi danas bila više od setnog klišea, sa gledaocima na ivici sedišta i spremnim da se udalje iz sale čim radnja pređe granicu njihove strpljivosti. Ipak, tada je to bilo drugačije: gledalo se otvorenih očiju, u prepunim salama. Danima su se prepričavale replike, tkale se legende, ugledalo na protagoniste. Živelo za neku novu projekciju, pa makar i istog filma. Ponekad se zapitam kada je čovečanstvo postalo persona non grata samo sebi i dovelo se u stanje na ivici morbidnosti sopstvenog postojanja. Upravo zbog toga mislim da nije zgoreg ponekad gvirnuti u ta klasična vremena, pa makar i sitnog razočarenja radi.
Američki pisac, švorc i večito polu-pijan, izlazi jednog dana sa stanice u Beču u potrazi za starim prijateljem, koji mu je obećao posao. Nažalost, stigavši na odredište saznaje da je zakasnio-njegov prijatelj je mrtav i povorka koja nosi kovčeg je krenula pre deset minuta. Pisac ipak stiže na groblje, gde zatiče šaroliku grupu koja ispraća jednog mrtvog čoveka. Veoma brzo biva uvučen u ritam grada gde se slučajno obreo – grada podeljenog na četiri zone, u praskozorje hladnog rata, koji je još uvek delimično u ruševinama, u nestašicama i konfrontacijama. Pisac će ubrzo shvatiti da je vestern (i sva njegova pravila), žanr u kojem piše, nešto što se ne može primeniti u ovim okolnostima.
Očekivanja o filmovima su varljiva rabota. Kada pročitate o nekom ostvarenju toliko različitih, ushićenih preporuka, pregledate sve nagrade koje je dobio, teško je otresti ih se. Predubeđenje o ovom filmu stavlja u poziciju očekivanja mračnog filma, punog upečatljivih zlikovaca, zamršenih raskršća i slika koje varaju oči u ime opsene. Kako drugačije zamisliti nešto što se smatra jednim od etalona misterije (film-noar)? Muzika bi bila jezovita, scene pune rezova. No, valjalo bi ostaviti se takvih očekivanja i prihvatiti melodiju koja se čuje odmah na početku kao lajtmotiv i boju filma koji ide.Ono što bi trebalo da intrigira su potpuno drugačije stvari-kadrovi, pre svega. Očekujte ritam Dunava, spor i pomalo dosadan. Pisca koji je nezanimljiv, a glavnu glumicu koja nije opasna heroina za kojom se uzdiše. Opet, ostavimo mesta za iznenađenja. jer smeša koju ćete dobiti veoma lako, ispod površine, može biti zapaljiv koktel. Ona govori o pravim ljudima, iskarikiranim prilično vešto, sugestibilnim notama. Uključujući i glavnu muzičku temu, sve se odvija na ivici groteske, kao na nekom oblaku, u ogledalu. Čak bih rekao i prilično iritantno i providno.
Pravi utisci se, ipak, svode na kraju, a osećaji koji ostaju mnogo više govore od samog procesa stvaranja. Začuđujuće je koliko ovaj film ostavlja pomešane stvari iza sebe i pored linearne jasnoće samog izvodjenja. Ovo je najveći kultni plus ovom ostvarenju. Misterija ostaje misterija do kraja. Ona ostavlja svakom posmatraču njegovu priču. A treći čovek je neko kog nikada ne uhvatimo i ne možemo biti sigurni da zaista postoji.
Nepošteno bi bilo ne istaći da ovaj film jeste napravio veliki zaokret u filmskom univerzumu. Glumom, pre svega. Scenama, licima, replikama. Ipak, vanvremensku notu mu ne daje istorijski značaj, već (kako to uvek biva)-jedan čovek. U ovom slučaju Orson Vels. Iako se godinama spekulisalo kako je zapravo on reditelj iz senke, sam je opovrgnuo ovu priču. To ne znači da nije centralna figura. Sam je jednom izjavio da je najbolji glumac na svetu. Čovek se s tim može slagati ili ne, ali mu kreativnost i pojavu ne može osporiti. Ako ni zbog čega drugog, film je zbog toga vredan gledanja. On i poslednja scena su nešto što svaki priručnik o filmu treba da sadrži kao školski primer. Mislim da ih toliko duboko treba uklesati u panteon ove umetnosti.
Podeli na:
