Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić
Scenario: Hossein Amini
Muzika: Cliff Martinez
Fotografija: Newton Thomas Sigel
Uloge: Ryan Gosling, Carey Mulligan
Svaka generacija ima svoje junake. One stvarne ili one filmske koji ih „romantizuju“ i ulepšavaju ne bi li stigli do najširih slojeva publike, ipak tako je. Gledalac koji voli da „šeta“ medju rafovima moderne pop-kulture (hajde da, uslovno rečeno, za početak iste uzmemo eru s kraja 50ih i početka 60ih kada se sve okrenulo naopačke, pre svega u umetnosti i artističkom pristupu širih krugova populacije, računajući tu i one prave, a i kvazi-intelektualce) mogao bi lako uočiti da bi čak i najokoreliji anti-heroji (ako ovaj pojam uzmemo kao odgovarajuć za priču o herojima, a ja ne vidim zašto ne bi), kameleoni koji su svet vrebali iz tamnih ćoškova svog vremena i sopstvenom mimikrijom čuvali ono najvrednije, ideale kakav bi pravi čovek trebalo da bude, ako bi bili izmešteni samo 10 ili 20 godina u budućnost već izgledaju izandjano, pomalo smešno, notorno i sem već pomenutih opštih kvaliteta i vanvremenskih iskakanja polako bivaju pregaženi modernijim verzijama, bolje opremljenim za novo vreme. Sve to izgleda kao „sapunica“ iz neke TV reklame za automobile, koja poziva da potrošite svoj novac na model koji vas lakše ušuškava u kolotečini potrošačkog društva, da budete bolji nego što jeste.
Mladi bezimeni vozač živi na 100 000 ulica LA. One su njegovo kraljevstvo. Samo što on ne sedi na svom parčetu pločnika i krvlju pokušava da ga odbrani, on kroz te ulice prolazi brzinom koja podržava i odražave njegove misli, guste oblake koji se teško čitaju ispod obrva. On može da uradi bilo šta kolima i ništa što je tako moguće izvesti ne libi se da uradi. Preko dana je mehaničar u jednoj od garaža koje spremaju automobile za akcione filmove (u kojima često statira ili glumi kao kaskader), noću se vozi po pustim bulevarima. Često odradi i poneki „posao“- samo uvek ima svoje uslove. Daje ljudima koje će voziti 5 minuta vremena kada je potpuno njihov, ulažući sebe do poslednjeg atoma snage i umeća, ne bi li ih odveo u sigurnost kalifornijske noći. Ni minut više. Ni minut manje. Kada se njegov protage, Shanonn, poveže sa nekim facama iz grada i otvori mu priliku da postane vozač na velikoj sceni, da se takmiči u pravim trkama, upada u posao koji ode u potpuno pogrešnom smeru. Sve zbog žene koja živi na istom spratu i koja boji njegove dane i noći pravim bojama, onim koji donose svetlost mračnoj svakodnevici…
U poslednje vreme u svetskoj filmskoj industriji sve prisutniji danski reditelj Nicolas Winding Refn je ovo ostvarenje prvo prikazao na kanskom festivalu 2011, i tamo dobio vrlo pozitivne reakcije, kako publike, tako i kritike. Film je dobio i potvrdu u vidu nagrade za režiju na istom festivalu. Valja napomenuti i da je bio planiran kao blokbaster, ipak od cele te priče se snažno pozicionirao pod etiketom „nezavisni film“, što je, ruku na srce, možda i glavni razlog što se probio u oficijalnu selekciju Kana. Bilo kako bilo, ostavljam interpretaciju ovoga istoriji samog festivala. Iako je film napravio, uslovno rečeno, bum, mislim da to za samog reditelja neće biti pomak u smeru koji bi on želeo. Tome u mnogome kumuje sam stil autora. Iako preferira sporiji pristup radnji, utisak koji je na mene ostavio je da ne zna do kraja šta će sa tim vremenom. Ono nije nabijeno emocijom i mislima kako to obično biva u ostvarenjima ovog tempa, a pojedine scene su, pa, praznjikave i dosadne. Dakle, stiče se utisak da je filmu zbog tolike pompe morala da dopadne neka nagrada, ali i to da je dobio pogrešnu. Pogotovu što će „pomak“ koji sam malopre pominjao verovatno naginjati ka nekom „Holivudskijem“ ostvarenju u budućnosti (jeste, u pitanju je lični utisak, ali mu se ne mogu odupreti). Ne mislim da Refn ne zna šta radi, naprotiv, prosto mi se ne svidja kako to radi.
Pravi utisak i težinu filmu donosi (i time u potpunosti „krade predstavu“) Ryan Gosling. Momak iz Kanade pokazuje da, sem reputacije privlačnog muškarca, može da se uhvati u koštac sa ozbiljnom ulogom i dobro je iznese. Dobro, priznajem da je njegov kez mogao manje da koristi pri dočaravanju Vozača (u pojedinim momentima je film opasno klizao ka The Notebook izdanju ovog glumca), ali uspeo je da kreira i tenziju dostojnu De Nira i njegovog Travisa Bicklea. To nas dovodi do suštine problema. Sam film prilično liči na na Skorseseov Taxi Driver. Ne na rimejk, već na, manje-više mladjeg brata ovog kultnog ostvarenja. Hoće li to i Driveu doneti status kultnog? Mislim da je odgovor na ovo pitanje-pozitivan. Po mom mišljenju, upravo iz razloga koje sam naveo na početku ove priče- ljudi vole heroje i anti-heroje svog vremena, pogotovu ako imaju personality, svoje ja na širokom bioskopskom platnu. To uvek rezultira nagradom od strane publike u vidu ovakvih priznanja. Ako uporedimo vremena u kojima su nastali ovi filmovi, svako je upravo pravi predstavnik svog- Travis je polulud, divalj i nuravnotežen, teško ga je kontrolisati u bilo kojoj situaciji i vrlo teži egocentrizmu i ekspresivnosti, dok je Vozač prijatne spoljašnjosti, preterano cool i vrlo kontrolisane energije, koja ume da bude smrtonosna kada je to neophodno, ali ne iz strasti ili emocija. Tako jednostavno treba da bude, to je normalno.
U suštini, ovaj film ne donosi ništa novo. Stara dobra priča o divljem zapadu, samo su okolnosti malo promenjene. Ipak, to je dobar film, koji vredi pogledati jer ostavlja pozitivnu emociju na kraju, kakogod ga gledali. Dobro je spakovan, ima anti-heroja koji će biti pominjan i u budućnosti kao svojevrsni etalon, privlačnu glumicu (mada pomalo bez jasne ideje šta ona, sem mizanscena, treba da bude, ali to ne oduzima od samog filma, samo se čini da je tom odlukom mogla da se otvori još neka dublja dimenzija, što bi meni prijalo). Ostavljam prostora da se o njemu diskutuje, jer i film otvara pitanja na taj način. Čak i odgovori mogu biti potpuno šarenoliki, što je takodje dobro. No, pomalo mi je žao što cela priča nema atmosferu samog početka- efektivna muzika jačeg, elektro ritma (no prilično prijatne, atmosferične sadržine), Gosling za volanom u jednoj od LA večeri, sa mislima sa težinom, uperenim tamo negde, sa snovima koje ne možemo dokučiti, ali im se nazire dubina i težina okeana…
Podeli na:
