Samuraj koji je postao gladijator

Izvor: Filmske radosti
Autor: Dušan Milijić
09/12/2016 - 09:15
Jesen samuraja

Ponekad i oštra kritika može biti preporuka, jer da nisam u „Politici“ pročitao negativan komentar o „Jeseni samuraja“, možda i ne bih gledao film, a ovako me je ipak kopkalo da sâm vidim da li je Dubravka Lakić bila u pravu za sve što je zamerila reditelju i scenaristi. Tim pre što me „Mali Budo“uopšte nije oduševio, želeo sam da vidim hoće li novo ostvarenje Danila Bećkovića biti bolje ili je sve ostalo na istoj ravni neuverljive a na silu forsirane komike.

Čini mi se da je Jesen samuraja mnogo bolji film nego li „Mali Budo“. Bez obzira na to što se nivo komike nije znatno povisio, mislim da novi Bećkovićev film i ne treba ceniti prema uspeloj ili neuspeloj komici, već prema tematici koju obrađuje i problemima koje nam predočava, mada je pitanje hoćemo li otvoriti oči i sagledati ih do kraja.

Možda bi cela priča bila mnogo bolja kad bi se čak izbacile neke scene koje u filmu jedino i služe za izazivanje smeha kod publike koja očekuje samo da se malo razonodi i ništa drugo. U pravu je Dubravka Lakić i što kritikuje reklamno pozicioniranje proizvoda iz scene u scenu. Zaista je pomalo iritantno što glavni junak, iako sportista vrhunske kondicije, bukvalno ne vadi cigaretu iz usta, ali to su opet neki momenti bez kojih se više nijedno domaće filmsko ostvarenje ne može zamisliti.

Verovatno da u tom preteranom konzumiranju nikotina ima i umetničkog revolta prema zapadnjačkoj propagandi, koja sada zagovara ostavljanje cigareta nakon što je decenijama baš iz tog kulturološkog podneblja identični proizvod bio nametan kao statusni simbol, i to prvenstveno putem sedme umetnosti.

Glavni junak Vladimir u jednom momentu odlučno i odsečno kaže kako je pronašao svoj put. Čak je i ta scena veoma smešna, jer nakon što smo videli kroz kakve je peripetije prolazio, deluje nam neozbiljno da tako preseče i ponosno krene nekim drugim životnim smerom. Ipak, kako se film bude približavao kraju, vidimo da se „samuraj“ nije šalio, pa koliko god može delovati neuverljivo da se neko preko noći promeni i raskrsti sa dotadašnjim životom, ne treba gubiti nadu da je to moguće i u stvarnom životu.

Ova filmska priča pokazuje nam koliko smo kao pojedinci nemoćni u svetu kriminala i korupcije. Ako želimo nešto da promenimo, onda je jedino rešenje da se distanciramo od negativnih pojava i da sa promenama počnemo od samih sebe, a ko želi i dalje da živi opasno i pod adrenalinom – široko mu polje.

Vladimir je sanjao da bude samuraj, a postao je moderni gladijator i cirkuska zabava kriminalnom podzemlju. Scene ilegalnih borbi bez pravila, koje finansiraju šverceri i mafijaši, možda su kratke i ne tako upečatljive, ali upravo su te scene najbitnije u celom filmu, to su prelomni momenti kad čovek shvata u šta se upleo i da jedino što može učiniti jeste da izađe iz tog sveta i sâm pronađe neki lepši put, koji možda neće biti finansijski obezbeđen, ali je zato bezbedniji.

Možda je šteta što Danilo Bećković nije uzeo taj motiv kao polazište da od njega načini jednu potresnu priču, nego je akcenat bacio na jeftin humor i providnu romantiku. Štaviše, od potresnih scena gde je jedan vrhunski sportista prinuđen da se maltene bori do smrti kako bi oduševljena i drogirana publika željna krvi bila zadovoljena, mogao bi čak da se napravi i poseban film, i to ne komedija, nego prava tragedija sa nesagledivim posledicama. Bila bi to priča o robovlasništvu koje se vraća na velika, doduše podzemna vrata. Mladi sportisti, podstaknuti lakom zaradom, svesno pristaju da budu gladijatorsko meso nekih novih robovlasnika, ustvari tajkuna. Pitanje je, međutim, koliko ovdašnji scenaristi imaju hrabrosti da se upuste u istraživanje i javno ukažu na taj fenomen, a na mestu bi bilo i pitanje koliko bi takva filmska priča uopšte uticala na svest celog društva.

Ukazao je reditelj i na neskrivenu saradnju organa reda sa kriminalnim podzemljem, no i to je nekako ostalo u pozadini, kao da se htelo reći: jeste tako, kriminal cveta, ali mi tu ništa ne možemo osim da ponekad kritikujemo, a pošto smo ionako nemoćni, onda se i ta naša kritika pretvara u humor.

Sa te strane, ovo je i jedna autosatira, jer podsmevamo se sebi što jesmo deo takvog sveta, a nemoćni smo da bilo šta promenimo. Onda nam i ostaje jedino da se smejemo dok ne pronađemo pravi put, a sve negativne pojave moramo ostaviti po strani i praviti se da ih ne primećujemo kad već nismo sposobni da utičemo na njih. Ostavimo kriminalce da žive u svom svetu, a mi se potrudimo da izgradimo neki svoj svet.Ostalo je sve humor, makar i onaj najniže vrste, jer drugog leka nema.

Zircon - This is a contributing Drupal Theme
Design by WeebPal.