Izvor: Filmske radosti | Jutarnji.hr
Autor: List Gardijan
06/01/2013

„Niko nije eksperimentirao, ni Maja Deren, ni Sten Brekidž, a ponajmanje ja. Naprosto smo pravili svoju vrstu filmova, jer nas je sve na to teralo, uopšte nismo imali dojam da eksperimentišemo. Prepustite eksperimente naučnicima!”, gunđao je Jonas Mekas, dok ga je novinar „Gardijana“ u nekoliko navrata nazvao eksperimentalnim rediteljem. Ipak, nikad se nije ogradio od etikete „kuma filmske avangarde”, koja se neprestano navodi uz njegovo ime.

Decembar 2012. godine je bio po mnogo čemu mesec Jonasa Mekasa. U londonskoj galeriji „Serpentin“ održavala se retrospektiva njegovih radova, „Britiski filmski institut“ prikazivao je njegove najčuvenije filmove, a u tom poduhvatu pridružio im se pariški centar „Žorž Pompidu“, gde je ambiciozni kustos zamislio skupiti svaki kvadrat filma koji je umetnik ikad snimio. Ovoliko zanimanje za „kuma filmske avangarde” nije nimalo slučajno, jer je on krajem decembra proslavio svoj devedeseti rođendan.

Bioskop u stanu

Poklonicima eksperimentalnog odnosno avangardnog filma Mekas je svetinja, međutim, zanimljiv je i široj publici, koja nikad nije navraćala u galerije ili kinoteke s njegovim filmovima na programu: često se, naime, družio i sarađivao sa poznatim zvezdama iz najrazličitijih područja. Šezdesetih godina njegov stan na Menhetnu služio je kao bioskop za avangardne filmove u koji je mogao navraćati ko je hteo: Mekas je jednom primetio nekog tipa potpuno bele kose i posle ga upoznao na nekoj zabavi – bio je to Andi Vorhol. Mekas se sprijateljio sa članovima „Velvet andergrounda“ još dok su bili čisti anonimci i navodno povezao „Lu Rida“ i Vorhola. Sa Joko Ono održavao je vezu već od 1962., pomagao joj je postaviti prvu njujoršku izložbu, a kasnije snimao čuvenu akciju u kojoj ona i Džon Lenon leže u krevetu u pidžamama u njihovom poznatom performansu gde pozivaju na mir. Kada su se njih dvoje 1976. odlučili preseliti u Njujork, odmah sa aerodroma nazvali su Mekasa, nasuprot tome što je prošla ponoć: Džonu se prohtelo popiti espreso i zanimalo ga je da li neki kafić još radi, što je Mekas, dakako, znao.

Rođen u Litvaniji

Beležio je kamerom i performans Salvadora Dalija na njujorškim ulicama: slikar je obmotao užetom slavnu manekenku Verusčku (nastupila je i u Antonionijevom „Uvećanju”), a prolaznike to nije osobito impresioniralo. Sprijateljio se i sa Džeki Kenedi, učio njenu decu rukovanju kamerom („Džon mlađi je bio posebno talentovan”), a ona je htela da o njoj snimi dokumentarac: kada su njeni uticajni prijatelji sa televizije doznali da se ona spetljala sa alternativcem, nastojali su to osujetiti, pa se Mekas sam povukao: ipak, posle je iz materijala koje je tada snimio montirao polusatni film „Ova strana raja”.

Ugledni britanski filmski magazin „Sajt and saound“ posvetio mu je u decembarskom izdanju blok od šest stranica, u kojem su poštovanje odali redatelji kao što su Džim Džarmuš i Šantal Akerman, te kolege avangardisti Peter Kubelka, Malkom Li Grajs I Ken Džejkobs. Ipak, da bi se izložila njegova životna priča i odredio umetnički značaj bila bi potrebna čitava knjiga. Rođen je u Litvaniji gde je najprije bio svedok sovjetske, pa nemačke okupacije, a kada je 1944. s bratom Adolfasom pokušao pobeći vozom, završili su u logoru. U Ameriku su stigli 1949. godine, ali su se tokom lutanja Evropom tih godina već zaljubili u film; nije važno kakav, bilo je samo bitno da se na ekran projektuje slika. Amerika pedesetih bila je Meka za umetnike koje zanima drugačiji način izražavanja, pa braća 1954. pokreću poznati magazin „Filmska kultura“ (Film Culture) koji je promovisao ne samo avangardni film, nego i specijalne analize holivudskih filmskih proizvoda. Pisalo se o Maji Deren i Stenu Brekidžu, velikim imenima filmske avangarde, ali i o H. Hoksu i Alfredu Hičkoku, a među stalnim saradnicima bili su još mladi Petar Bogdanović i kasnije posebno uticajni kritičar Endrju Saris.

Jonas je vrlo rano nabavio 16mm Boleks kameru, koju je lako mogao strpati u torbu i od koje se nije odvajao, vadeći je u svakoj prilici kad mu se učinilo da mu se nudi zanimljiv vizualni motiv. Na izvestan način reagovao je poput fotografa, jedino sa tom razlikom što mu nije bila važna zaustavljena slika nego pokret. Samo jednom je napravio grešku i uložio 15 hiljada dolara u svoj film „Puške drveća” i gotovo financijski potpuno propao. „Brodski zatvor”, koji predstavlja snimak predstave „Living teatra“, koštao je 900 dolara i dobio 1964. nagradu u Veneciji za najbolji dokumentarac (iako bi se o vrsti tog filma moglo raspravljati).

Arhiv u Njujorku

Mekasovi filmovi razlikuju se u dužini, od vrlo kratkih pa do petosatnih, fragmetne mnogih možete pogledati na video kanalu na Internetu, no imaju i posebnu vrednost, na šta upozorava i sam autor, jer služe kao spomenik sećanja i to ne samo ona dela koja se bave njegovim povratkom u rodnu Litvu, nego i ona američka. Želite li znati kako je izgledao Njujork pedesetih godina? Potražite Mekasove filmove iz tog razdoblja. Zanima li vas Njujork tokom otkačenih šezdesetih? Opet je Mekas nezaobilazan!

Zasigurno mu je najznačajniji poduhvat osnivanje Antologijskog filmskog arhiva u Njujorku 1970. godine, u kojem su pohranjena i restaurirana sva najznačajnija ostvarenja američke filmske avangarde. Zati nimalo slučajno da su mu povodom devedesetog rođendana odavali toliko počasti, zar ne?

Zan Lik Godar
  • Save
Previous post Nouvelle vague – Žan-Luk Godar
Ljubavni slucaj PTT sluzbenice
  • Save
Next post Crni talas
Share via
Copy link
Powered by Social Snap