Izvor: Filmske radosti
Autor: Marko Kostić
12/09/2013
Novi film Vudija Alena „Blue Jasmine”, nedavno je imao premijeru u Americi, a njegov prethodni film „Iz Rima sa ljubavlju”, do prošlog proleća se davao u bioskopima. To je više nego dovoljan povod za rekapitulaciju karijere ovog veterana američke komedije.
Karijera Vudija Alena počela je šezdesetih godina prošlog veka, u doba krize američkih filmskih studija i stasavanja generacija nezavisnih filmskih autora. Alenov opus je neodvojiv od talasa liberalne kulture tog vremena, reprezentujući filmsku revoluciju koja je klasični scenario zamenila modernom montažom, ratnu propagandu političkim angažmanom, vestern mitologiju urbanom psihoanalizom.
Mnogi filmski istoričari dele američki film na dva faze, na vreme Džona Vejna i na doba Vudi Alena. Kao pasivni junak, opterećen, uplašen i slab, Vudi Alen se profilno razlikuje od herojskih karaktera starog filmskog vremena. Može se reći da su filmovi Vudija Alena primer umetnosti koja je izmicala propagandnom konceptu holivudske industrije, potekle iz prvih decenija zvučnog filma.
Pa ipak, u njegovim filmovima postoji nešto sumnjivo. On, kao dramski lik, prilično je drugačiji od svoje generacije, pa se u nekim osobinama ne razlikuje mnogo od Džona Vejna. Ciničan prema svojoj okolini, kiselog lica, uzdržan, stidljiv i trezan, Alen je ponekad konzervativniji čak i od najvećeg holivudskog heroja, s tim da je staromodnost Džona Vejna opravdanija vremenom u kojem je on snimao. Vudi Alenov otpor prema liberalnoj omladini i hipi kulturi, nameće pitanje: otkud baš on kao filmski predstavnik američke psihodelične revolucije? Taj fenomen se najbolje reflektuje preko njegovog najslavnijeg filma, simbola progresivne i emancipovane Amerike, „Eni Hol” (1977).
Vudi Alen u ovom, kao i u svakom filmu, promoviše liberalnu kulturu Njujorka, a pritom izbegava konzumaciju svih vrsta opijata. Možda ne treba tražiti od njega da veliča narkotike, ali mogao je da bar jednom odglumi dramu nekog ovisnika, makar to bilo i kroz kritiku takvog načina života. To i nije tako retko stanje u filmu, takve likove možemo naći i kod starijih glumaca, kod Frenka Sinatre u „Čoveku sa zlatnom rukom” ili kod Rej Milanda u „Propalom vikendu”. Ali avaj, Vudi Alen u svojim filmovima retko konzumira čak i alkohol.
Pohvalno je ako je on kao čovek privatno neporočan, ali kao glumac i scenarista, zaista je čudno da ni u jednom svom filmu nije glumio dramsku katarzu lika koji prelazi granicu socijalnog normativa, pod dejstvom nekog poroka ili bilo kog dionizijski opravdanog dramskog postupka. Njegovo poistovećenje privatnog i javnog života nije svojstvo filmskih, već televizijskih zvezda (poput npr. Čkalje), što takvim interpretacijama ostavlja provincijalni utisak dramatizacije niskog dometa. Alenov rediteljski stil takođe je televizijski sveden, baziran na verbalnim gegovima i glumačkoj improvizaciji, izazivajući spontane glumačke reakcije koje podsećaju na efekat probnog snimanja. A mnogi od tih glumaca imitiraju samog Vudija Alena, ponavljajući njegova zbunjena stanja, oponašajući njegove replike nabrajanjem hipohondričnih strepnji i urbanih fobija. Ako izuzmemo povremeno korišćenje antidepresiva („Deconstracting Harry”), njegova strast prema ženama ostaje jedini primer njegove poročnosti, pri čemu taj motiv više navodi na kategoriju predratnog konzervativizma, nego liberalne slobodoumnosti.
Kakav je to glumac koji nikad nije glumio ljude različite od sebe? Donekle i jeste, u rasponu od uspešnih do neuspešnih, od pričljivih do stidljivih, od Italijana do Jevreja. Ali, nikada nije igrao simpatičnog pijanca, rasejanog narkofila, urbanog homoseksualca ni levičarskog protestnog aktivistu. Jedini put kada je probao neku nelegalnu supstancu je u „Ani Hol”, kada je kinuo, pa slučajno prosuo kokain i tako pokvario veselje svojim prijateljima. Baš komično.
Vudi Alen je uspešan u celom svetu jer prodaje neutralnu verziju liberalne kulture, publici koja nema baš mnogo veze ni sa političkim niti umetničkim liberalizmom. Zato su njegovi filmovi puni psihoanalize, jer su njegove fobije tematska zamena za kreativnu imaginaciju, te su namenjene svima kojima fali iskustvo eksperimenta sa halucinogenim supstancama, a zavide iskusnijima od sebe. Vudi Alen je autor za publiku tipične srednje klase, preuzimajući koncept od avangardnih umetnika kojima pripada po generaciji, ali ne i po određenju. Ovaj dovitljivi komičar podesan je za mnoge generacije, za sve ljude slabijeg autorskog identiteta, za one koji vole da se istovremeno nađu na različitim stolicama, pružajući međusobni (i među sobni), izgovor za spontano preuzimanje pozicija većim talentima od sebe. Mediokriteti svih zemalja, bezbedno situirani u centru neutralne društvene pažnje, uzajamno pružaju najbolji izgovor za krađu intelektualne svojine, kako od boljih tako i od gorih od sebe.
Logično je pretpostaviti da je većinu svojih zapleta Alen preuzeo od drugih kolega. To možemo videti po tome da on nikada ne okončava svoje priče, već ih, posle zavodljivog zapleta, ostavlja u otvorenoj metaforičnoj završnici („Holivudski kraj”, „Alisa”, „Melinda i Melinda”, „Ponoć u Parizu”). Kao u petparačkom romanu, njegovi zapleti su bitniji od raspleta. To je osobina lošeg gosta na dobroj žurci, koji neučtivo ode čim nađe ono zbog čega je došao, pa zato ni ne čuje priču do kraja.
Poput tableta za smirenje, Alenovi filmovi omekšavaju ideje onih savremenika čiji se motivi prostiru dalje od sopstvenih kreveta. Zato su njegovi filmovi primeri ne-autorizovane umetnosti, a njegov humor je dokaz da je svuda na svetu lako preuzimati tuđe viceve, dovoljno je samo ostati ciničan prema samom sebi, i tako nikada do kraja ne preuzeti odgovornost za svoje delo, već samo popularnost, i naravno, žene. A lik Eni Hol inspirasan je stvarnom ličnošću „kraljice bitnika” Džudi Henski, čiji generacijski uticaj nadjačava značaj ovog zabavljača, koji je, po svoj prilici spavao sa njom i napravio verziju događaja po kojoj je on uticao na nju, a ne ona na njega. U vremenu Bel Epoka lako je preuzeti tuđe ideje, jer se one nalaze na opštem talasu grupne boemske inspiracije. Zato se psihodelični umetnici, potekli iz zlatnog doba šezdesetih, i dan danas međusobno tuže za kršenje autorskih prava. Ipak, Vudi Alenova kreativna reputacija, ostala je zaštićena od optužbi za autorsku krađu (za razliku od medijskih optužbi za incest i pedofiliju). Možda zato što je on dovoljno imućan pa može da poravna te probleme vansudskim putevima, ili zato što javno mnenje više veruje umetnicima koje liče na publiku, nego onima koji se bore za pravo da ne budu kopirani.
Vudi Alen je oduvek bio inspirisan evropskim filmom u doba hladnog rata. Ne zato što se angažovao protiv američke politike tog vremena, već zato što je podsećao na umetnike komunističke Evrope, koji nisu marili za umetnička prava već su slušali politička naređenja i koristili umetničke beneficije. Tako su mnogi među njima napredovali pre onih kolega koje je dramski seks zanimao više od stvarnog seksa. To je bilo vreme kada su naočare bile u modi, kada je Vudi Alen bio hladnoratovski profiter intelektualnog izgleda, koji zavodi žene glumeći da je pisac teksta pročitanog na jučerašnjoj žurci. Zato je publika Vudija Alena sačinjena od umerene inteligencije, one koja sebe ne zove sebe pravim imenom. Ta publika nosi naočare, ne zbog čitanja knjiga, već zbog čitanja misli pripadnicima suprotnog pola koji sebe zovu modernima, a zapravo samo koriste moderne prostore za produženje vrste svojih roditelja.
Podeli na: