Izvor: Filmske radosti
Autor: Vuk Spasić

Scenario: Darren Aronofsky, Ari Handel.
Fotografija: Matthew Libatique
Muzika: Clint Mansell
Uloge: Russell Crowe, Jennifer Connelly, Ray Winstone, Emma Watson, Anthony Hopkins, Logan Lerman, Douglas Booth.

Dugo iščekivanu (rekao bih pre zbog samog izvodjenja, nego sadržaja, tj. moralnih poruka) godinu Biblijskih epova otvara, pomalo neuobičajeno, premda hronološkiprilično ispravno, ep o Velikom potopu. Moguće je da je u pitanju objedinjenje simbolike i aktuelnosti, s druge strane, možda i tek fascinacija veličinom Okeana koji dominira ovom planetom, njegovom stalnom pretnjom, koje smo premalo svesni (ekološki momenat, svest o njemu, koja je vrlo poželjna danas). Možda i strah od katastrofe, koja će staviti tačku i na ovu eru (što, opet nikako nije nemoguće, ali čemu onda geopolitika?). Biram pak da verujem da je možda ponajpre u pitanju fascinacija jednog čoveka veličinom samih likova (ne i samom knjigom iz koje dolaze). Ipak, prednost dajem originalnosti- Noje i mit o njegovoj Barci, mada sveprisutan i široko poznat, u popularnoj kulturi (i Filmskoj umetnosti) nikada ranije nije obradjivan (dobro, postoji jedan TV film, i jedna serija koja dolati sa Filipina, ali kad kažem da nije filmski obradjen, to se odnosi na veliku produkciju, bilo festivalsku, bilo holivudsku)…

U početku beše tišina mraka. Zatim je tvorac, za 6 dana, stvorio svet. I ljudi, kruna tog sveta, odlučiše da kušaju zabranjeno voće sa drveta znanja. Bolno budjenje radja nesigurnosti, radja zavist. Od trojce braće (sinova Adama i Eve), Kain je ubio Avelja. Pobegavši, on (i njegovi potomci) raširili su se po čitavom svetu, praveći gradove i prateći tehnološki napredak. Samo njihov najmladji brat, Set, izabra da prati ideje tvorca, koje je naučio od roditelja. Ova tradicija se prenosila s kolena na koleno, do Noja. U njegovo vreme, sinovi Kainovi su iscrpli svet koji im je dat. Žive strvinarski i na ivici kanibalizma, verujući u moć otimanja. Noje ima viziju. Odlazi sa porodicom Metuzalemu, prastarom dedi, koji mu daje poslednje seme Edena. Svet će se promeniti kad on završi svoju misiju. Kao i njegova porodica, za koji je bezuslovno spreman sve da uradi…

Film „Noje” doživljavam kao svojevrstan pokušaj juriša na pop kulturu, u nameri osvajanja što većeg prostora iste. Pored filma, tu je i grafička novela, uloženo je mnogo novca u marketing, izabrani glumci A klase, kao i kredibilitet samog autora kao umetnika koji ne snima samo kometrcijalne filmove, već ima neki dublji sadržaj, težinu, koji je stavljen na probu. Aronofski, u tim okolnostima, donosi dvodelnu priču, ispunjenu sa nekoliko slojeva i naracije i obraćanja publici. Dok u prvom delu akcenat stavlja na epski karakter, u drugom se delu (onom koji se odvija u samoj Barci) spušta u mračne dubine ljudske duše, dodirujući iskonske dileme i odluke, koje leže u svakom od nas- moral, emocije, osećaj dužnosti, ali i radoznalost, preteranu spremnost da se služi ili požudu. Upravo u ovom delu dolazi do izražaja karakter i kvalitet glumačke ekipe. Vrlo bi mi bilo teško da zamislim nekog drugog glumca u ulozi Noja, Rasel Krou (kao i mnogo puta do sada) pleni scenom, dominira i nosi celu priču na svojim plećima. No, zavidno iznenadjenje su Dženifer Koneli i Ema Votson, koje donose iznenadjujuće uverljive ženske likove, otelotvoravajući njihovu snagu i emotivnost na najiskonskiji naćin, prirodno, kao i uverljiva odbojnost Reja Vinstonea, kao kralja Kainovih potomaka, Tubal-kaina, koji u sebi nosi bes i mrak druge strane ljudske prirode.

Lično, meni najzanimljiviji momenat cele priče je Hamova unutrašnja borba, pošto je njegova žrtva i najveća- dečak rodjen kao drugi, sa umom spremnim da istražuje, radoznalošću i iskrenom dobrotom koju nosi u duši, zapravo samo pronalazi da je njegov put najgorčiji i usamljenički, onaj na kojem se plaća najviše cena. Možda je sitna zamerka upravo izvedba Logana Lermana, koji ne pruža sliku mladića dublje utonulog prvo u zavist, a potom dilemu i istraživanje prave ljudske prirode, već ostaje blago zabezeknut svojim zadatkom (bar tako izgleda njegov izraz lica, kada je u kadru). Istini za volju, ni njegov kolega Daglas But ne ostaje ništa primećeniji kao Šem. On je tek slika na zidu, dok se drama odvija u prostoriji, potpuno prolazeći pored njega (žargonski rečeno, kao da je ikebana).

Film „Noje” nema edukativni karakter, autor bira kompilativni pristup, mešajući razne uticaje iz Biblije. Ono u čemu Aronofski apsolutno uspeva je da ostvarenju da individualni pečat, koji se izdiže iznad zamki tradicionalnosti predloška, tj. moralnog strahopoštovanja prema trajanju crkvenih kanona i mitova koji postoje u Starom zavetu. Istovremeno, uspeva da utiče na auditorijum kako vizuelno, grandioznošću epskih setova i okruženjem, koji daje osećaj veličine i ozbiljnosti, do lirski intimnog odnosa u okviru jedne porodice i psihologije samih likova. Istina je i to da je ovo bio vrlo zahtevan zadatak, objedinjenje ovako dve suprotstavljene stvari. Nisam siguran da li je to neophodno i da li bih se i sam odlučio za tako nešto. Ipak, najbliži sam mišljenju da je ove dve stvari trebalo podeliti u dva filma.

Iako se nominalno radi o potenciojano velikom bioskopskom hitu, ne očekujem da će gladaoci biti zadovoljni njime. „Noje” zahteva angažovanje i saživljavanje koje prevazilazi spremnost prosečnog gledaoca. Pošto pojede svoju porciju kokica, većina njih će se zapitati zašto je sebe nateralo da uopšte sedi u bioskopu (čemu sam i lično prisustvovao). Oni koji uspeju da se izdignu iznad toga, biće nagradjeni. U pitanju je film koji ima šta da ponudi, i u epskom i u lirskom/psihološkom smislu. Čak ni njegova dužina ne oduzima to.

Neka sezona Biblijskih epova počne!

The Counselor
  • Save
Previous post The Counselor (Ridley Scott, 2013)
Sedam
  • Save
Next post Srednjovjekovni moralitet u paklu modernog doba
Share via
Copy link
Powered by Social Snap