Izvor: mojenovine.krafter.rs
Autor: Miloš Stojanović
02/07/2012
Moj subjektivni doživljaj o Mašinici – ispod „zaslađene” režije porodične komedije nazire se tenzija, kao da priču pokreće mračni motor koji je u kontrastu sa onim što je prikazano čulima vida i sluha. Ta slutnja se potvrđuje kako film odmiče ka kulminaciji. Išao bih dotle da Mašinicu poredim sa Srpskim filmom, sa tim da u Mašinici ne postoji ni jedna jedina eksplicitna scena, ali je opšte prisutan mehanizam koji muči glavnog lika i zarobljava roditelje, da bi se potom ustremio na decu. Ali ipak, taj kontrast ideje i onoga što se vidi na površini radi začuđujuće dobro.
Slažem se, to je i bila namera. Mene zanima tema paranoje na filmu, odnosno opravdane sumnje junaka u svoju okolinu. Paranoidna osećanja se lako transponuju u različite žanrove, zato što nisu eksplicitna, već implicitna. Kod takvih osećanja nismo sigurni šta nam se tačno dešava, što omogućava publici da uvek ide korak dalje ispred junaka, i da emocionalno učestvuje u radnji. Mašinica je lako mogla da bude triler, melodrama ili mjuzikl. Ali komedija je najpodesnija za izražavanje kontrapunkta između teksta i slike koji si primetio. Jer upravo ta razlika između radnje i prizora, jeste i željena poruka mojih filmova – da stvarnost nije onakva kakvom se čini.
Mašinica je produkciono slična sa tvojim prethodnim igranim filmom, dečijim Princ od papira, takođe u produkciji Luksfilma?
Trudim se da uspostavim kontinuitet svojih filmova, kao i da teorijski doprinesem kontinuitetu u svojoj kinematografiji. Da bi se to desilo, potrebno je da postoji serija filmova koji estetski liče jedan na drugi, ali sa različitom radnjom. Tek kada se snime bar deset takvih filmova, uspostaviće se produkcioni standard, odnosno model domaćeg filma. Razlike između takvih filmova bile bi sadržinske, a ne formalne. Publika bi se tako upoznala sa značajem dramskih nijansi u žanrovskom nadovezivanju. Tada bismo videli šta znači film rađen po scenariju, a ne likovna improvizacija sa scenarističkim potpisom. Naša kinematografija, posle stečaja Avala filma, nema svoj studio, kao ni mrežu organizovanih lokacija na kojima bi različite produkcije mogle da se nadovežu u kontinuitetu. U takvoj situaciji, svaki filmski umetnik deluje kao da je ratoborni osvajač fizičkih teritorija, a ne kao mirnodopski autor sa kreativnim društvenim angažmanom.
Ako je tako, zašto scenaristi pristaju da prodaju svoj potpis projektima improvizacije?
Samo neki to rade. To je verovatno zato što su većina scenarija pisana na osnovu preuzetih ideja od anonimnih kolega, jer anonimni nemaju medijski prostor da se požale, niti pravni sistem u kojem mogu to da dokažu. Kad bolje pogledamo ovde niko nikog ne kopira javno, već svi samo tajno kradu autorske ideje. To me podseća na knjigu „Grof Monte Kristo“ Aleksandra Dime koja govori o tome šta se dešava kada kolege glavnom junaku oduzmu i slavu i novac.
U kojoj meri si, po tvom mišljenju, uspešan u izbegavanju likovne improvizacije?
Sistem je prilično jednostavan. Kada snimam dokumentarce, razmišljam kao slikar. Kada režiram igrane filmove, kao dramaturg. I zaista, dokumentarci ne zahtevaju obimnu scenarističku osnovu, već počivaju na praktičnom istraživanju novih teritorija (pejsaža) i ljudi (portreta), i to onih koji ne pripadaju profesionalcima kinematografije. Zato preporučujem svima kojima je teško da se pridržavaju scenarija, da pređu u dokumentarni žanr.
Kako si došao na ideju za Mašinicu?
Ideja nije bila moja, već scenaristkinje Vladislave Vojnović, a ona je inspiraciju našla u istinitom događaju i stvarnoj mašini za falsifikovanje autobuskih karata koju je projektovao Dragan Vojnović Mačak, kompozitor, ujedno i autor muzike za Mašinicu.
Film se publici dopao, ali žiriju, izgleda da nije. Čini se da je to slučaj sa većinom evropskih selekcionih komisija, kojima se ne dopada ovakav „naivni” komediografski stil, jer ne nameće težinu pseudointelektulanog pristupa, podesnu za neprofitabilne filmske festivale. Ja sam filmom vrlo zadovoljan, izgleda baš onako kako je zamišljen iako nijedan kadar nije izbačen u montaži. U tome mi je pomogao montažer Almir Kenović, kao i velika glumačka ekipa: Andrej Šepetkovski, Ana Marković, Slobodan Ćustić, Andjelka Stević, Novak Simić, Nebojša Milovanović, Maja Ranđić, Dejan Petošević, Aljoša Vučković, Tihomir Stanić, Miša Gajić, Goran Gocić, Mirjana Đurđević i Milica Spasojević.
Šta te je prvo privuklo ovoj temi?
Vrlo je bliska mojim autorskim preokupacijama. Cilja na društveni angažman više nego na političku kritiku i na socijalnu analizu više nego na psihološku dramu. Ovde nema pitanja o smislu univerzuma, kao ni balkanskog iracionalizma, psovki, opijata, čak ni rokenrola. Nema uzvišenih pitanja o životu i smrti, već želje glavnog junaka za promenom sopstvene pozicije u društvu. Govorimo o buđenju građanske svesti, a protiv feudalnog mentaliteta koji nas okružuje. Čini mi se da smo ovde i dalje u manjini kada je reč o građanskim umetničkim tendencijama. Ali, jedna od tajni takvog sistema vrednosti je u dugoročnom planiranju. Imam razloga da verujem da ću sa godinama sticati priznanja, veća od onih umetnika koji su svoje nasleđene privilegije morali da sakrivaju od budućnosti.
Često govoriš o odnosu više i manje privilegovanih u srpskoj kulturi. Jesu li svi koji se na ovaj ili onaj način bave filmom „privilegovani”?
I ja sam privilegovan, baveći se luksuznim zanimanjem u sred ekonomije bez tržišta, administracije bez utvrđenih granica i novinarstva bez nezavisnih izvora informacija. Ali ne mislim da živimo u zemlji u kojoj mali broj privilegovanih vlada većinom siromašnih. Mislim da je obrnuto, da većina srednjeg staleža vlada nad bogatim i siromašnim pojedincima. Srednji stalež jedini je ovde privilegovan. Njemu glava nije u torbi, a ipak ima od čega da živi. Ali, postoje dve vrste privilegovanih. Oni koji koriste svoju poziciju da bi nešto promenili, i oni koji je koriste da bi promene zaustavili. Trudim se da budem u ovoj prvoj grupi.
Šta za tebe znače promene?
Obično kada pomenemo promene, mislimo na raskid sa prošlošću. A promene imaju upravo suprotnu funkciju. One služe da ostvare kontinuitet, kako sa prošlošću, tako sa budućnošću, jer je sama priroda, kao i kultura, u kretanju. Budućnost naše kulture nije u zajedničkom boljem standardu, već u autorizaciji informacija i razvijanju javne svesti prema njima. To je suština demokratskog uređenja, ne kolektivno jedinstvo, već raspoređivanje društvenih grupa po javnom principu. Na taj način fizički (materijalni) i medijski (simbolički) prostor postaju zajednički činioci trgovinskih odnosa, a vrednost autorskih prava može se izmeriti poput jedinice građevinskog zemljišta.
Da li negde u svetu već postoji uspešan primer tvog željenog društvenog uređenja?
Da, postoji u Severnoj Americi i severnoj Evropi. Ali, istorijski gledano, trgovina simboličkim vrednostima potiče od jevrejske kulture i od njihovog egzodusa sa istoka ka zapadu. Kao bivši robovi, stalno u geografskom kretanju, Jevreji nikada nisu bili vlasnici zemlje, nego su naseljavali evroazijske gradove, sa tendencijom da uspostave javnu cenu svog rada, što se nikad nije dopadalo plemenitim naslednicima aristokratske prošlosti. Baš zato, ono što nazivamo masovnom kulturom zapada, povezano je sa kapitalom jevrejskih producenata, menadžera, agenata, promotera, novinara i distrubutera, kao i ostalih trgovaca idejama, sukobljenih sa aristokratijom koja je smatrala da su ideje univerzalne, a ne individualne kategorije. Ispostavilo se da oni koji zagovaraju kolektivno autorstvo nad idejama su baš oni koji poseduju privatno vlasništvo nad teritorijama. Razlog što naši umetnici imaju tradicionalne probleme sa svojom distribucijom je taj što nasleđeno vlasništvo sputava motivaciju ka autorskom vlasništvu. Vlasnici nekretnina (zemljoposednici) su u fizičkoj prednosti nad vlasnicima ideja, pa im je lakše da budu gostoljubivi i da tako besplatno preuzmu njihove ideje tako što će ih nazvati zajedničkim. Pitajte svakog situiranog domaćina šta misli o umetnosti, daće vam neku uzvišenu definiciju. Na zapadu, nije umetnost uzvišena, već umetnik. On se izborio za tu poziciju, kompenzujući nedostatak materijalnog prostora, scenskim prostorom. A trgovina scenskim vrednostima, u dvadesetom veku, pokazala se ekonomičnijom (isplativijom) od privredne. U umetnosti, uloženi trud može biti neuporedivo manji od profita, pogotovo ako cenu određuje autorizovani potpis umetnika, pa tek onda njegovo delo. Mislim da su problemi tržišta u Srbiji uzrokovani nedostatkom jevrejskog sistema vrednosti, pre svega u kulturi.
Koji stalež je najčešća ciljna publika filmova u Srbiji?
Nazvao bih to društvenim staležom ili auditorijumom, to je nešto što nema mnogo veze sa pojmom publike. Na Balkanu, a i u većini Evrope, filmove finansira država, što znači da filmovi služe promociji nacionalne kulture, a ne materijalnoj dobiti. Dakle, filmske autore van SAD, baš briga za publiku. Ali, to ne znači da je nebitno ko će film gledati. U pitanju su kolege, novinari, političari, kao i komisije fondova i stranih festivala. Od njih zavisi buduća karijera filmskog autora u Evropi. Broj gledalaca u bioskopu je zgodan element poređenja, ali budućnost sledećeg projekta nema nikakve veze sa materijalnim uspehom prethodnog, bar na ovim prostorima.
Koji savet bi dao onima koji pokušavaju da se probiju na osnovu svoje kreativnosti, a ne žele da prođu kao pomenuti grof Monte Kristo?
Osnovno je ne primati dobronamerne savete u četiri oka, pogotovo ako su saveti ispravni. Šta god da je predmet kreativnog razgovora, bitno je da u njemu svako najavi svoj interes, za slučaj da se ishod razgovora pokaže uspešnim. Treba izbegavati tajne planove ili razmenu ideja u kojoj nije jasno gde je razlika između javnog i tajnog. Svaki takav dogovor vodi ka naknadnom problemu autorizacije, jer čim prihvatite savet besplatno padate u dužničko ropstvo od savetodavca. Moja najveća greška je što nisam dovoljno verovao u svoje profesore u školi i na fakultetu. Koliko god da nisu u pravu, prosvetni radnici su u javnom odnosu prema učenicima i sve što kažu, čine to pred svedocima i za svoju platu. Ali van škole, u tami privatnog života koji je mladom čoveku uvek nametnut, mi postajemo žrtve nezvaničnih autoriteta; prijatelja, familije i roditelja. Svaki autoritet koji nam se nametne privatno, ma koliko da govori istinu, sam je sebe takvim proglasio. Prijateljske autoritete treba slušati isključivo pred svedocima, inače ne postoji garant njihove vrednosti, a mi ne možemo da dokažemo svoju ako smo je držali u tajnosti. To važi i obrnuto, ako smo napravili uspešan plan, a nismo to unapred razglasili, ucenjivač nas može pratiti ceo život zato što ne postoje javni dokazi ko je vlasnik te ideje. Dakle, ne slušajte ljude koji govore za vaše dobro. Možete im verovati, ali ne slušajte ih. Svesna, civilizovana komunikacija između ljudi je ona u kojoj sve strane učestvuju za sopstveno, a ne za tuđe dobro. Ko god nešto govori za tvoje dobro, postavlja se kao tvoj autoritet, i to nehotice. I lako će te, takođe slučajno, ostaviti živog zakopanog u anonimnosti a pritom ispasti dobar čovek zato što sve vreme govori istinu.
Pripremaš novi dokumentarni projekat Alogon, koji će se snimati u Grčkoj?
Film je dobio sredstva od Pokrajinskog sekretarijata za kuluru sa uslovom da se deo snimanja obavi u Grčkoj. Scenario je rađen po ideji Milana Milosavljevića, sa kojim sam već sarađivao na filmu Fatamorgana Josipa Novaka i pauci. Alogon će se postupkom likovnog dokumentarca i montažom atrakcija baviti temom grčkih banaka i odnosom antičke tradicije sa savremenom globalnom krizom. Milan i ja, kao članovi Vorky Tima iz Rume, ove godine smo konkurisali sa nekoliko projekata. Ovaj je po stilu najavangardniji i pomalo sam iznenađen da smo dobili sredstva za film koji je po formi eksperimentalan. Ali, težište aktulenih vesti izgleda da se nalazi u Grčkoj i zato je komisija izabrala ovaj projekat, ispred nekih lokalnih tema.
Sama reč – Alogon, potiče iz Pitagorinog vremena, i znači: ono o čemu ne treba da se govori. Tiče se problema iracionalnih brojeva, koji su tada predstavljali tabu i za samog Pitagoru. Zato je njihovo spominjanje tada bilo zabranjeno, a eto danas živimo u krizi korporativnog sistema, koja je baš posledica ekonomije apstraktnih i nevidljivih brojeva. U stvari, jedino što mogu unapred da kažem je da će u ovom filmu biti malo reči, a puno brojeva…
Zvuči uzbudljivo. Odaj nam bar neke brojeve?
XXXIX
Podeli na:
